Женски свет

брегу. Овај нам је све казао. А био је врло паметан и учен човек. Пређе носач (амал). А сада? Мртав! Баљевић није даље питао. Беше врло малаксао и са жудњом је чекао на новине. Пред вече их донео Петар: —' Ево их. Шест бројева, шест круна. ЗаписаЕу вас. Молим. Хвала вам! Али само потајно смете читати. Најбоље ће бити изјутра и то врло рано. Пазите, јер у 9 сах. инспицира г. професор. Пазићу. Целу ноћ није спавао. А када се зора тек указала и бацила своје прве зраке на прозор му, извадио је новине испод јастука и почео их читати. Срце му јако куцаше, када је нагло преко редова прелазио. Морао је неке чудновате, особите ствари читати. Самоубијство му је врло романтично било описано. Новинари су читав роман написали о његовој љубави, као малог скромног чиновника са врло богатом нећаком високородног господина . . . Ваљевић је за тренут прочитао све и тада му руке почеше дрхтати и од узбуђења поче кашљати. У суседном кревету прозбори дечко: Знао сам. Сада вам је рђаво, јелте? Шта, зар сте ви будни? запита га Ваљевић загушно. Ја сам увек будан, само нинпа не говорим. Па шта је у новинама? Ваљевић се замислио, затим неизвесно одговори: Не знам, држим да је лаж . . . Ш. У недељу по подне између 2-4 сахата беше соба болесника пуна са посетиоцима. Код дечка дође један омален човек кудраве главе. Мора да је бербер, јер му је донео за играчку кутије од пудера, само што су чоколадом биле напуњене. Бербер је на брзо отишао, беше ујак детету, а имао је много и

посла; бријао је преко целе недеље па и недељом до подне те с’ тога се и журио да се разоноди. Сад дечко рече Ваљевићу: } — Ик’ вами ће неко доћи. Знам зацело. А од куд знате? Знам отуда, што сам виђао на вратима једну девојку у црнини, очи јој беху од плача црвене, и хтела је ући код вас, но г. проф. није дозволио, јер онда се још није могло. Девојка вае је само с врата гледала а зато је господару Петру дала две круне. ја знам ко је та девојка. Ко? Ваша невеста, због које сте хтели да се убијете. Ваљевић је окренуо главу и гледао на прозор. Одједном осети, како му једна мека рука стиште главу. Окрете се и. виде пред собом Славку и као да га нешто прободе у плућима. Можда је јаче уздахнуо и од тог беше тај пробод. Славка је села на крај постеље и плакала. Лице је спустила на његову руку и умила ју сузама. Кад-кад би кроз плач изустила: Зашто учинисте то? зашто? Ваљевић се загледао у девојку, која му се у црнини много лепшом представљаше, но икада. И заиста, црнина, спрам плаве косе и бледа лица, учини ју дивном. Девојка престаде плакати и умиљато му само тепала. Господар Петар приближи им се оштрим речима: Болеснику је забрањен разговор! Али ви гђице можете говорити, колико год хоћете. И Славка је говорила. Посетиоцима око оближњих постеља упаде у очи девојка у црнини и могло се чути тихо, љубопитљиво шапутање. Заљубљени .... оте се тихи шапат са усана једне уседелице, која је дошла брату у походе. И тај шапат оде од уста до уста тако, да је интересовање око ово двоје све веће и веће бивало.

182

ЖЕНСКИ СВЕТ Вр 7. и 8