Женски свет

Ваљевића је уморило Славкино ћеретање и најпосле затвори очи. Славка је пак ућутала и погледала око себе. Уседелица јој се приближи и неким саучешћем ју запита: — Како се догодило то? И Славка поче опет говорити и на приповеда читаву љубавну историју, које је испрекидано било и уздисајем и јецањем, па ипак из речи се осећаше више гордост но сажаљење. Ох! како је лепо, како је дирљиво! - оте се кад-икад са усана уседелице. Ваљевић се претварао да спава, но зато је сваку реч чуо. Славкина приповетка учини му се врло чудновата и чисто невероватна. Често пуга хтеде да јој упадне у реч, но ипак се уздржао, и само се промигољио, као што човек у сну чини. У том дође и Петар и изда заповест да се посетиоци оћраштају од својих, јер скоро ће избити 4 сата. Уседелица топло стиште руку Славкину и и неком злобом рече: - Видите, како вас Бог воли. Ипак ћете бити своји. — И оде даље. Соба се за час испразнила, јер се посетиоци брзо опростише од својих болесника, и када прођоше поред постеље Ваљевићеве, с поштовањем и љубазно поздравише Славку. Ваљевић је све то по гласу њиховом осетио, али ока није отворио. Није могао, јер не хтеде погледати у Славку, против које је почео осећати неку тајанствену срџбу. Славка се пак удалила у уверењу да спава. А када је из собе изашла, баш код врата се срете са доктором, који је у инспекцији био, и поздрави ју. Славка немирно застаде, доктор јој се представи и одмах шаљивом учтивошћу рече: — Љутио сам се на тог младића због те његове мудрости, али сад већ разумем! Славка је поруменила, нагло пружи руку и добро расположена остави болницу. Када је дошла до прве улице, ту на

једном ћошку понуди ју нека старица љубичицама. Она купи један стручак и задену га за појас. Љубичица је врло добро стојала на црном. Четвртак беше опет дан посетни у болници. Када је Славка закићена љубичицом ушла у болесникову собу, радосно је поздравила на све стране сваког и са неком веселошћу приђе постељи Ваљевићевој, који је тога дана јако малаксао био. Зато је послужитељ и опоменуо Славку: Пазите гђице, јер и најмања узрујаност шкоди болеснику. А г. доктор у инспекцији рекао ми је, да се изволите после ове посете потрудити до њега, јер има да вам саопшти нешто о болеснику. Славка је неколико умиљатих речи рекла Ваљевићу. Затим га нежно поглади по челу, и хтеде да му поспе покривач са љубичицама. Али се предомисли те преполови стручак и једном половином поспе му покривач, а другу задене за појас, јер се сетила да љубичица врло лепо стоји на црном, а ићи ће и код доктора. Читав сахат је пробавила код доктора и када изађе, сви су јој се дивили -тдко, да је један болесник, иначе “ који је лежао чак у буџакуЈ од усхићења викнуо: Болничка вила! А када је опет недеља дошла, тада су је већ сви тако звали, а после посете, почео се онај дечко као неки старкеља опет разговарати са Ваљевићем: Сви волу вашу невесту, а онај дијурниста у буџаку рекао је јуче своме суседу: кад би само овај 22. број дуго лежао, да нам вила што дуже долази. Јелте, сада сте и ви сретни. што вам сваки воле вашу невесту? Обоје ћете сретни бити, јелте? Ваљевић погледа у дечка и тако му се учинило, као да су се бразде на лицу му још већма но икада упиле, а лик му још страшнији и подругљивији дошао и као да се неки мали сатиричар према њему смешка.

Бр. 7. и 8. ЖЕНСКИ СБЕТ

183