Женски свет

ИЗ ПРОШЛОСТИ.

ИЗ МОЈЕ ПРОЗЕ.

Јадранско море.

Рука му је уздрхтала и нервозно шчисти љубичицу са покривача. Идући четвртак већ је дозвољено било Ваљевићу да сиђе у парк. Дивно уређена, велика башта, лепим широким путањама, на сваки пет корачаја клупе, на којима су болесници у својим дугачким огртачима седели и сунчали се. И Ваљевић се једва одгегао до прве клупе, ту седе, и са уживањем удисаше пролетњи миомирни ваздух. Одједном му се укаже Славка у њеној црнини. Лаким корацима улажаше у башту, у руци чипкан црни сунцобран, а на грудима јој позната љубичица и љупко климаше главом и десно и лево. У Ваљевићу се узмутила крв. У овом тренутку избио је у њему сав онај осећај, ког је у себи док је лежао —: прикривао, и у плућима му се неки крчајући, страшни гласови гомилали. Јак и брз дах узеде, устаде, и испруживши руке, крештећим, дивљим и пуно мржње гласом викне девојци: Идите одавде! Нисам -хтео због вас умрети! Лаж је! Затим паде на клупу ухвативши се за груди, а на уста му из болних плућа покуља крв. Карлово. С мађарског превео м. п . . .€.

Видео сам те мирно и тихо. Сунце је било на заласку. Западно се небо руменило, у мору се огледаху последњи сунчеви зраци, који су из морског дна извлачили последњи његов бисер, сјајан као мајска роса . . . Дивно је гледати залазак сунчев на мору! Човек се тада диви, у њему се буди нека непојамна радост помешана са слатком сетом и чежњом . . . И он тада плива у задовољству, јер гледа поподневни пухор, златни пухор летњега дана, како пада све више и више .... По глаткој пучини лагано су клизиле гондоле и за собом остављале

сребрнасто-плавичасте трагове по таласима. Вешти гондолијер својим хитрим покретом весла кројио је бистре таласе и певао своју страсну песму, која ми је крепила груди и заносила памет . . . Ох, та свечана песма! НеЕу је никад заборавити! И сад ми се чини, да је слушам и ако сам далеко. Београд.

Радмило М. Марковић.

Беше пала ноЕ. Њен мрачни покров обавио је целу природу. Бледи месец расипао је своје бледе зраке и озаравао црни вео ноћи. На ведром небу блистале су сјајне звезде. А китњасти жбун мирисних ружица шапутао је са тихим поветарцем, тајанствено, нежно. Нас двоје, као две сенке стајали смо на обали мирне реке. Мирис румених ружица опијао је моју измучену душу; а ти си ме гледао, пун чежње, пун туге . . . Лаки поветарац хладио је моје врело чело, а шум зеленог лишћа губио се са уздасима мојих измучених груди. „Чуј ме! ти рече, а глас ти задрхта болно. Једина срећа мога живота била си ти. Измучен борбом, крај тебе свагда сам налазио одмора. Твоје племенито срце много пута ми је поново подизало моје порушене идеале, и давале нова полета за даљу борбу. Ти си ме разумела. Ти си патила. Ја сам те волео, ја те волим! . . . “ Лице ти беше, бледо, а једна суза кану на једну рујну ружу, са које се почеше крунити нежни листиЕи, и просуше се по мекој трави. Тај цветак подсеЕао ме је на људски живот. Осетила сам, да је и мој живот сличан овој окруњеној ружи. Скупила сам ситно лишће и пружила теби. Ти си ме чудновато погледао. „Узми, узми, то су сузе моје! Узми и остави их нека свену, као срце моје! . . . Погледај ноћ! Погледај небо пуно звезда, како се осмехива на нас. Осећаш мирис ових ружа? Неколико

184

ЖЕНСКИ СВЕТ Вр. 7. и 8