Женски свет

наша ; од нас хвала , а од Бога рајско насеље ! Жалим, што морам пропустити ову згодну прилику, да нашој омладини коју у аманет не рекнем. Има толико ствари, које дубоко засецају у наш домаћи, друштвени и јавни живот, а којима се мора тражити лека. Омладина треба да је у свему напреднија од старих, али само у једном не може: у искуству, у тој школи живота. Али кад је реч о томе, не знаш с којега краја да отиочнеш. Но ја ћу отпочети с видовданском славом у Раваници. Шездесет је година, од како сам први пут била на тој слави. Али каква раз лика измефу онога и овога доба! Тада су се и странци дивили здравом, лепом српском соју, дивили су се народном оделу и вилинским рукама српских кћери, које га створише. А када се омладина у коло ухвати, мислпш, е су лабудови, тако им се бели рухо. А од кошуље рукави, златом извезени, лепршају се као крила, кад се коло заталаса. Тада се славујским гласовима орила и ова песма: »Јоште нису друге игре Наше славно коло стигле. Ако ишту друге игре, Да су ноге лаке, пруге, Онда иште коло цело За играње згодно тело. Нога мора бити свака Цупнут’, скскнуТ хитра, лака, А на сукњи ситна бора Оживети свака мора. Коло иште у цевојке Поуздане, беле дојке; Да се либљу пуна недра, K’o на ветру обла једра.« Лепо је видетп лепога петла, али задени му паунова пера, па је накарада. Ето тако сада изгледају сриске сељанке и сељаци у варошком оделу, јер га не знају ирема себи удесити. Што коме џрипада, то му управо и доликује. Али сада им се странци не диве, већ им се смеју. Не диве се здравом српском соју, jfcp сад омладак изгледа као попијен. Девојке и младе гладују, али свилу купују. Свилене хаљине а подеране кошуље! И све то само ради луде моде, жалосна нам мајка!

Јесу ли сина само науснице нагариле, јесу ли му само брчићи израсли, већ је он паметнији од б&бе. А како зна чашице сунтити и карте мешати: та то му није ни чукундеда знао! Па кад још цигару запали и шешир накриви, е онда: ко је кзо ов! Данас малим изузетком свако живи преко своје снаге; не пружамо се према губеру ни у чему. Оујета нам је очи засештла, а раскош и мода празне џеп. Па данас једиа а сутра друга српска кућа пропада. Па докле тако?! Српска је интелигенција морално обвезана, да тој зарази тражи лека, али само живим примерима, јер куда она нагне, онамо ће и народ. Ко се савија, да народ подигне, постаће велик, али ко се савија, да подигне сама себе, постаће гурав! Ко пак трчи за славом, љуто се вара, јер она не иде пред њим, већ за његовим делима. Нису само учитељи и свеште ници позвани да у народу шире просвету, него и свн чланови интелигенције, јер дух времена пзискује, да их јаз незнања више не дели. Видећемо, како смо невешти у одгајивању и неговању дечице, чији је број, на жалост, из дана у дан све мањи и мањи. А баш у броју деце лежи праснага човечанства и свакога народа на по се. Смрт пак свакога детета губитак је у народној имовини. Човек је живи, стварајући капитал. А наш народ вели: „Боље је умети, него имати!“ Од васпитања и образовања деце зависи њихова будућност и будућност народа, из којега су ттоникла. Домаће васпитање мора бити темељ птколском образовању и школи живота. Што деца свакодневно виде и чују од својих родитеља, то ће се дубоко укоренити у њихову душу и срце. Па где су ти примери добри и лепи, из те ће породице изаћи добри и честити људи, а где су ти примери рђави и ружни, та је породица легло свих зала. Она утиче титетно и на околину. Зато родитељи морају пазити, с киме им се деца друже, па ма деца била и одрасла. „Једна шугзва овца може цело стадо зараBити!“ вели народна изрека,

Бр. 7. и 8. ЖЕНСКИ СВЕТ

159