Женски свет

Г-ђица БарковиИева, даровита Српкињица из Ирига, рецитовала је речи, што их је песникиња Мира посветила тој слави, а те речи овако гласе:

ПРЕД СПОМЕНИКОМ Милице Стојадиновићеве-Српкиње.

Поникао камен, Чини се: из снова узнео се сјајан, Кад чудом! из хладног тела свог Расипа љубави жар; Или као да је очаран Бог Лепоти једној, Божанству своме, дао век трајан Љубави јој своје принео дар; Или да се сенка Божанства неког На рушевине свог храма узнела и у сјају јавља: Да се сад сјајно обнавља њезин разорен олтар; Или је меког осећања душе, Душе самилосне отео се дах, Па као роса пао у прах пепо смрвљених тежња И у облик тела атоме слио; Или из свежња старих листова Да се извио лист нечитан А на листу томе избледела слова Позлатио спомен, као дан будан, Као злато чист. Све се то збило. Тако је једно девојче мило постало див. Нараштај жив Оживи једну песму обамрлу: Једну душу врлу, сен једног бића, Песмама што је миловало свет, Приказа добу свом. Поклонимо се том делу! Верујмо, да је вољом самог Бога, Као час Васкресења Дошао овог препорода трен И славимо га. Славимо час, кад је пред олтар Божанства прастара Покољење младо ставило чувара Велике љубави и њезиних дела! Познајмо у блеску тог каменог тела Пламене знаке оне борбе свете, Коју је дете ових планина Ту што му сјаје оличен сен Предало нама у песмама својим. Чујмо гласове, што кроз те песме Продиру у нове и нове дане:

И јецаји то су, за старе ране Лека што траже, И поклици су, који снаже дух, Да слободи креће. Расипајмо цвеће По подножју храма љубави наше Тако је круне његове сјај Тако је „Вила и , из своје душе мирисне, K’o цвеће, за осећајем лила осећај Над славом свога доба. Припалимо огањ кандило признања, Нек вечно тиња испред тог храма И песник-Српкиња је Јунака гроб до гроба снажила уљем, Што светлост вечног трајања даје. То беше иесма њена, О, песмо обновљена! Од заборава кад те отесмо ми, Поклонисмо се истини, што каже: »Покољења дјела суде.« Ново доба, нове људе, Давнинама проћи учи; Ту бачене спазит’ лучи, Које некад узорити Умови и срца красна Припалише искром врелом; Та светила дићи јасна Њима, мудро, посветлити Садањости, у свом лету И везати свешим делом « За будућност прошлост свету. И Милици-Српкињи се покољења диве. Благо њојзи! »Благо оним’, што довијек живе«. После ове песмице отпевало је познато Раковачко певачко друштво: »Јединство» песму: »Што Кутиш, Кутиш«. Тако је било око споменика, На прославу стигла су ова изасланства: »Женско друштво* и ~Савез женских друштава“ из Србије заступала је госпођица Катарина Холецова, њихова тајница; ~Савез овостраних Српкиња“ био је такође заступљен са Зорком ЈанковиКком, Миленом Миладиновићком и Љубицом ПетровиКком; Добротворну Задругу Српкиња Новосаткиња заступале су одборкиња: г-ђа Гиза Стојковићка и г-ђица

Бр. 7. и 8. ЖЕНСКИ СВЕТ

161