Женски свет

често долазио. — Доцније пак дознало се да и најбољи Јјаци рфаво пролазе из математике и латинског језика. Чак и Ђурица Јовић, који је иначе ирви био у свему, лане је сваки час изостајао са та два предмета, тужио се да га боли глава. А на матури једва се провукао. Нова двокатна гимназијка зграда се гордо издизала на сред варошког трга и снисходљиво погледала на околне ниже куће чисто им велећи: Погледајте, међу овим мојим зидовима иза ових мојих окречених прозора се крију таленти, који ће данас — сутра задшвити свет. ЕВих тројица неожењених људи и управитељ становали су у овој згради, Већ је дубоко било у ноћ. Шта је он знао, да треба једно друго срце срушити, да ново задобије. Само је волео, волео заносном љубављу. Више пута би ју посматрао оштрије при часовима. И чудновато, док је он говорио, она је непрестано пазила не скпдајући очију са њега, а кад је запита, не зна ништа. Тек сад је приметио, да му је перо још и сад у руци. *Дако уздахне и остави га. Шта га је задржало, да не напише праведну оцену? $ Приближавао се крај школске године. Ђаци знајући важност исиита спремаху се озбиљно. Особито осмошколци. Знало се то од прилике, ко ће проћи. Милан Недић и не мисли да прође, премда му је отац адвокат и човек од утицаја, а уз то и управитељев добар друг, ал бадава — правда је правда. Бојана је од ово неколико дана још замишљенија Зна добро да из латинског језика и математике рђаво стоји, али се опет надала. Хватала се за свакн разлог као утопљеник за сламку. Заказана је и конференција. Сви се нрофесори искупише са доказима и „црвеним нотесом а у руци. Радило се као и увек Озбиљно и достојанствено. Прелазило се по азбучном реду и по разредима. Vll. разред. „А“ није било. Бојана Илићева. „Прелази“ примети управитељ. „Не“! рече Милић из латинског и математике недовољан.«

Поповић професор хигијене погледао га је оштро, а госпођица Ленка учитељица женског рада је подругљиво приметила: „Чудим се, једна од најбољих ђака и ви нисте ни са њоме задовољни.“ »Изгубиће штипендију.“ Није више нико, ништа приметио. Прелазило се опет даље. КонференциЈа* је трајала до 7 сати у вече. Сутрашњи дан био је суморан. Ситна киша почела је падати још ујутру рано, па цео дан није престајала. После четир сата позвао је управитељ Бојану к’ себи у канцеларију. „Бојана, дете моје, звао сам вас да вам кажем. Ви сте мој добар али ћете опет пј.сти. Код господина Милића не стојите добро. Него знате шта, још није доцкан. Ви сте сироче без оца и мајке, ви немате никог свог, а ако паднете, изгубићете и штипендију. Него послушајте ме! Идите до њега, замолите га, i’a мислим да ћете успети.“ Господин Александар Милић, старешина Vll.-ог разреда, јошједнако поправља задаће својих ученика. Као и увек тачно и без пристрасности. „Ево опет та Бојана Илићева. Какав јој је то само рукопис не можеш га прочитати. Тако побацано, неуредно. Шта та девојка мисли, премда се други хвале са њоме. Па и не учи никако. Ево само овог семестра говорила је трипут и увек на 4. Баш та Бојана, а могла би само да хоће. Престао је радити и поче тихо шетати по соби. Тишина је тако тајанствена, да би му се и најлакши корак морао чути само да нису по поду били дебели ћилимови, који су задржавали и најмању луп} т . 1И како ме само мрзи. Јуче кад ју је оц лепо запитао о чему сад мисли, а она га погледа оштро оним њеним великим и тамним очима велећи му: „Та мислим како би се ослоболила вас и латинског језика.“ Били су сами. Она је остала да после часова вежба клавир, а он је баш пошао у цроју собу. Сео је опет за сто и узео перо у руке, али није писао. Ое увек озбиљан, навикнут на рад и тачност, није имао кад да се забавља. У друштва је ретко ишао, али је онда био пријатан. Другови су га во*

§р. 10. ЖЕНСКИ СВЕТ

231