Женски свет

лели, јер је био паметан и предусретљив. Па се сећа да негде, у једном селу где га је у ниској собиди однеговала једна сиромашна жена, тетка, јер матере није имао, чекала сваког Ускрса са раширеним рукама. П лане га је исто тако чекала, али он није отишао. Па тако и ове године, Спремала се забава као и еваке године. Сва се гимназија обукла у свечано одело, и ђаци и учитељи. Онда |е Војана била у VI. разреду. Сећа се свега јасно. Да је на тој забави играо, весело пграо крај Бојане. Дотле није ни приметио, да јој је коса црна као угаљ а очи тамне као најтамнија пролетња ноћ. И кад је сутра дан пред вече ишао улицама, наједанпут се нешто растужи. Као да га је јачи ветар подсетио на живот, младост. У сусрет су му долазиле веселе лако обучене жене у светлом пролетњем оделу. Зажареним очима је гледао у њих, па се сетио оног девојчета у трећој скамији са још кратким сукњама и симпатичним лицем. Од тада га је ово слатко лице и на дану пратило свуда. Тај Ускрс је био први, кад није отитао својој помајци. ГПта је њему сад било до другога чега, ни на ум му није падала прошлост. „Молити“ рече Бојана „господина, нећу га молити!“ и поче јецати. Управитељ је гледао у под, ништа јој више није говорио, али је био уверен, да ће га послушати. Још само три дана до испита. Бојана се још увек колеба. Напослетку дође кући, баци књиге, отаре сузе и пође опет шко-

ли, да моли онога, кога сад већ највећма мрзи, на целоме свету. Путем је мислила како ће све казати, али док је довде дошла, заборавила је. Ушла је у собу господина Милића. Баш је седео за столом и нешто писао. „ТНта ћете«? Упита |е оштро. „Господине, дошла сам да вас замолим“. «Ја сам сироче и изгуб.|ћу штипендију, ако“ ... и глас јој се изгуби у јецању. „Госпођице зашто сте дошли ?“ „Или можда је то и боље тако“. Немојте плакати, Бојана! Зато и хоћу да изгубите што сте сироче, и хоћу да не будете више то.“ Узео је за руку и одвео до прозора. „Ено, онде, где се они плави колутови виде, чак онамо далеко, хоћу да не будем сам, него да и ви са мном будете, Бојана. На то сам мислио и онда, кад сам хтео да изгубите штипендију. Иначе би ви хтели' и даље да учите. А нисам се бојао, да ћу се преварити, јер витпе очи не варају." И нежно јој сљуби, оно неколико капљица, што су се још једнако сијале на дугим трепавицама. Нико није знао, шта се догађало у соби озбиљнога и строгог. професора, али се сва колегија изненадила, кад је после две недеље објављено, да се др. Александар Милић верио са госпођицом Бојаном Илићевом. А након месец дана дао је оставку и отишао на препарандију у П. „ТНтета“, рекла је и онда, заједљиво Габика, кћи варошког сенатора, „а имао је интересантан поглед.“ Ада. Слободијанка.

Нови звуци.

VIII.

Наслони лепу главу На моје раме, мила, Да љубим косу плаву Мекану као свила. Осек , 1912. год.

Време је врло кратко Пи, док је пуна чаша, Јер ништа није слатко, Драга, к’о љубав наша.

Дим. П Стојшић.

232

ЖЕНСКИ СВКТ Вр. 10