Женски свет

Према томе женско питање у Енглеској има засебан карактер. Тако је ту карактеристичан и новији покрет за еманципацију жена. Њега су избациле велике теорије нацијоналне економије, које су у главном енглеског порекла. Прве модерне тежње за емаципацију жене пошле су у Енглеској за тим: да се жена што боље оспособи за самосталан рад. И уколико су оне са таквим програмом билŁ напредне, практичне, у толико су ишле на штету породичног идеала, јер су неумерено ударале на брак. Није се ту постепено хтело приступити реформисању тог уређења, него се установа брака често пута н‘а сувише смеб начин прогласила као штетна по развитак државе, слободу појединца, слободу народа и срећу човечанства. Покрет, који је тежио за тим, да се поправи положај жена, повела је, у Енглеској, енергична рука енглеских учењака, песника, књижевника и прибавила му управо класичну вредност. Јер као као што се из класичне књижевности зна: да је Плато у својим списима испунио начело једнаких права за мужа и жену, да је Цицеро протестовао против душевне потчињености жене, а Сенека доказивао, да од положаја жене зависи развој или распад државе тако се зна, и знаће се док је света шта је о жени мислио, шта је за њезино ослобођење учинио Шемс, Дрепер, Спенсер, Миљ и још многи енглески мисаони људи. Енглески писци високо цене жену. Сви јој признају урођену склоност за добро, племенитост и способност вишег схваћања, чистог осећања. Тако вели Bulwer: „Код жене је урођена наклоност за морал и урођено је осећање, које даје мисли слободу, понашању такт док је све то код мушкарацатек стечено... а „Утецај жене спречио је, да живот не постане посве пуст, себичан, монотон, без духа, да у њему остане идеалног елемента; тај утецај ублажује суровост мушкарца и оплемењује његов морал“ —.вели Buckle, а Addi

son оправдава шта више и неке слабости жене, кад каже: „Зато, јер је жени урођено, да буде искрена и одана, не може она мудро и лукаво да разлаже своја начела.,, Кад је тај човек тако мислио и говорио о жени, зар он баш ништа није знао о оном, као ~Приповетка о црвеном врапцу“, вечитом приповедању „о женском лукавству?“ Можда и јесте, али види се: није он марио за то ни за ону пословицу „о дугој коси женској, ни за многу другу изреку, која постоји да вређа достојанство, да понижава вредност жене. А ти људи нису никад неразмишљено говорили о овом оном предмету, па ни о жени. Тако је паметни Адисон много размишљао: јесу ли се људи икад бринули да створе за жену право занимање? Он је налазио, да је оно, што су мушкарци одредили жени, ниско за узвишено биће жене јер су јој одредили да буде лутка, њихова играчка. Ион устаје против те одредбе, устаје против суверенства мужа над женом, против уређења брака. Против тог уређења буни се и велики песник Shelley. У својој песми ~Queen Mab“ наглашује он: „Једва би се могао измислити систем, који би тако непријатељски ишао против човечје среће као брак.“ Та изрека чула се још у много варијација, а из уста и пера врло угледних људи у Енглеској. Bulwer са подсмехом говори: да су мушкарци, уображени да интелектуално више стоје над женом, нашли за потребно да створе закон, по коме ће имати права да владају слабом женом и смислили су брак. Рорре жали жену и уверава: „Врло добра жена, добиће поуздано најмизернијег мужа. Шта више и Dikens и Текегеу у најстрожијој сатири својој имају жалења за удату жену. Па тек John Stuart Mill! Он не престаје доказивати, да нема на свету већег роба од владарке у кући. Што су се тако у Енглеској први људи дизали против брака може се оправдати донекле тиме: што је брак

244

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 11.