Женски свет

ДИМИТРИЈЕ РУЖИЋ.

1841 - 1912.

-21. новембра (4. децембра) о. год. угаси се над српском Талијом најсјајнија звезда, нестаде нам најистрајнија и најодличнија глумачка снага, покоси нам смрт милог и заслужног Дилттрија РјЈЖиИа . Цео наш па и стран свет чуди се и диви, како је од тако обичног, сеоског дечака, постао тако славан. тако велик уметник, који не имађаше ни школе, ни прилике, да му помогну, да се дигне на толику висину, те да кроз пуних 50 година светли угледом и примером свим нараштајима глумачког особља, који се за њим даномице множили и дизали по свим крајевима нашет расутог народа. Заиста, код Ружића се може применути она црквена песма: Ти јеси Бог, творјај чудеса. (Ти си Бог, који ствараш чуда). Родио се у скромној српској кући у Српској Чанади у Банату; изучио тамо само сеоску српску основну школу и потом прешао у Мађарску Чанад, коју само улица дели, и научио опет у осњ нар. школи немачки језик, па се онда одао на трговину. У његовој 18. години дође у Чанад неко немачко позориште, да даје представе. Те је представе Ружић први пут видео и ревно посећивао, па на послетку, на позив управитељев, и суделовао у једној представи. Од то доба му позориште толико омили, да напусти трговину, склопи са својим друговима српску глумачку групу и пођу под управом, пок. Јована Кнежевића, по српским местимау Банату: Великом или Српском Сентмиклушу, Вел. Кикинди, Турском Бечеју и Врањеву, које опет само улица дели, и онда 1860. г. пређу Тису и дођу и у Нови Сад. Ту су својом игром толико одушевили пу-

блику, да је 1861. год. под председништвом пок. дра Светозара Милетића, новосадска Српска Читаокица решила, да оснује стално Српско Народно Позориште. У ту сталну глумачку дружину доспео је и Ружић, па и Драга Поповићева, потоња супруга Ружићева, а управитељ им је био пок. Јован Ђорђевић-Фотер, доцнији професор и министар просвете у Србији. Народ је одушевљено прихватио ову идеју, јер је сматрао, да је позориште велика народна школа, која практично и очигледно учи свему што је добро, лепо, племенито, узвишено; да је то школа врлина, углађеног укуса, чистог српског говора и у опште, да је то чуварица српске народне мисли; школа, која ће чувати успомене на лепу и сјајну нашу прошлост, те упућивати наше и потоње нараштаје, куда треба да су им мисли, срце и душа управљене, да се народ наш подигне у више моралне и културне светове. У такој је школи радио пок. Ружић пуних 50 година и стајао свагда у првим редовима међу својим друговима а уз њега је све до смрти јој, предњачила женским члановима и верна му љуба Драга. С пуним правом можемо рећи, да је дружина српског народног позоришта била расадник наше и хрватске глумачке уметности и да и данас београдско кр. позориште, загребачко казалиште и љубљанско гледалиште имају многих одличних ученика из дружине српског народног позоришта, ау раније доба било их је и више, па и сам Ружић и његова Драга бавили се у млађе доба по једну две године дана на загребачком казалишту и београд-

Вр. 12. ЖЕНСКИ СВЕТ

267