Женски свет

Бр. 2. ЖЕНСКИ СВЕТ Стр. 82.

2. Жена: Ах, знамо ми већ, то смо радиле — Том прође једва две-три године! Та хране нисмо толко појеле За ове две-три амо последње, Колко смо рана грдних превиле За оних десет пре тих година. Па и сад вазда још чинимо то јер рана доста увек наћи ћеш, Где турска сила рајом управља. (Жене седе и раде.)

Љубица: (седне крај Јелене —) јеси ли Петра испратила свог 2 А како ти је сада на срцуг Споменула сам већи Милошу Да мало боље поприпази на њ: Насртљиве је мало нарави, А киван је на Турке несретник У пакао све би да их сјури сам, Те може опет бити несмотрен.

Јелена: Ах, да сам и ја барем мушко с њим, Ни сама не бих знала друкчије Ил нек се живи, ил нек пропадне, јер ова беда већ нам додија! Зато је Петар једва дочекао, Кад букну буна Хаџи-Проданова, Да оца свога, брата мојега На бесноме освети Турчину На коцу стог би до сад иструно, Господар да га не откупи тад. Љубица: Ал нека само помогне нам Бог, Да сретно овај доврши се рат: Кумоваћу вам макар главом ја, јер ваша ми се ствар баш допада. Јелена: Ни не мислим ја на то, Госпођо! Кад само једном опет доживех Да слободна га видим очима И сваки дан да чујем, где ми је Животу свом се ипак радујем. Љубица: Не велим ја да ти баш грабиш то, Ал да је среће, требало би бити. У овој беди ко ће мислити И може мислит' још на удадбу 2 Јелена: Та просјаци смо сад још обоје,

Једва и своје душе хранимо А тешко кући, што би скућили! ЛБубица: Не смета то вам, моја Јелена! Кад срећа здружи здравих руку вас, Утрострученом снагом радићете И свега ћете моћи имати; Та наша земља не познаје глад, Кад мир и ред у њојзи царује. Кад на вас двоје сада помислим, А ја се сетим своје младости Сирота сам ти и ја била онда, Кад с Милошем се мојим познадох. Покојни девер, Милан војвода, Једва нам даде да се узмемо; Ал Луњевица тада навали, Те окуми нам Кара-Ђорђа чак ! И хвала Богу, његов благослов Над главом нам је слеме подигао, До војводске нас сабље доведе Баш зато бих вам кумовала радо, Да срећу своју и ја окушам.

Јелена: Захваљујем ти, добра Госпођо!

(Пољуби је у руку) Ђубица:

Па шта је, мобо, неће нико зар Да запева и заслади нам радо Мишара зар се нико не сећа, Утрнула вам срца сасвим већ Та рат је, сестре, али није смрт, Куда смо своје испратиле сад А куцнут' може и код куће час, јер нико неће живет' довека Већ ако није славно погинуо.

Јелена: Допусти мени, ја сам вољна баш Кад с Турци рат се опет почиње, Јунаке да изређам пређашње: Нек стара срећа нове пресретне!

/Бубица: Па певај, Јело, певала нам ти, Дабогда тако целог века свог!

Јелена: (пева —) еЛолећела ува брана табрана ба оишара поља шпрокота,