Женски свет

Стр. 40.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 2.

ДА бЕ ВРАТИ, ..

Јесен је. Ситна киша сипи, а хладан ветар трга суво лишће с грана и разноси га селом, кад мој муж уђе ми у собу с речима:

— Нарадио сам се, хоћемо ли у шетњу малог

— Хладно је, а и киша пада.

— Их, каква си! Кад те ово мало невреме плаши, не чекај зиме.

— Па хајд, баш кад хоћеш. Можемо скренути мало и Милици јовановој, већ ју дуго нисам видела, а веле, да је много жалосна, од како он оде.

= Нестало је од туге.

Изишли смо. Држали се плотова, да се не клизамо преко блатњава џомбава сеоска пута. Сретали нисмо никога, сви беху окупљени у кућама, из чијих се сламних кровова дизао густ дим, знак, да је ватра већ у велико запретена. Из некојих тих кућа, допирао је до нас жив жагор и смеј дружине, која је сигурно у овим часовима предвечерја окупила око топла огњишта, шалу заметала. Из некојих опет надвикиваху деца својим кикотом и вриском 03биљне разговоре старијих.

Како им је лепо — мислили смо и ишли смо даље до на крај села, даље „се није могло од силна ветра, Тује и Миличина кућа па ћемо скренути њојзи. У часу кад смо ушли у њену кућу, она је седела са своје двоје деце, уз само огњиште, и ватраљем превртала „печењак“ који је весело пуцкетао, а то пуцкетање пратила су деца живим очицама и још веселијим: „Ха!... ха, ха мајо!“ кад зашкрипташе вратнице, они подигоше главе и упреше очи у вратнице, деца весело, а Милица озбиљно, готово мрко, а онда се разведри и устаде.

— Госпоја, па тиг Па у ово добаг Глеим господина! Ух! Кукавице мене! Куд ми уђосте! Хајдемо... хајдемо у собу.

— Боме не ћемо Милице. Нама је и овде лепо. Дошли смо, да се мало огрејемо.

— Ух! па у том диму! — Зађите бар овамо, овде се не пуши.

И она изнесе још два троношца и ми поседасмо ту покрај огњишта. Дотле је „печењак“ сав поцрнео с једне стране. И да мали Петар |

"не упозори на њега, могао је сав и изгорети;

колико смо га сви заборавили.

Милица га на Петрову опомену одгурну од ватре, лупи њиме два-три пут о огњиште, преполови га и даде деци. Тад се шћућури и сама уз огњише, а деца једва дочекала, шћућурише се уз њу, почеше пипати печењак радознало у нас по кад-кад погледајући. Милица поправи риду на глави, пређе руком преко прегаче, погледа нас питајући плашљиво и понизно, оним погледом наших сељанака, којим гледају господу.

И кад изменисмо неколико обичних питања о летини, упитаћу је:

— А што Милице не дођеш кад к нама Што не идеш црквиг а

Преко њеног бледог лица пређе сена. Она обори очи кад рече:

— Срамота ме је госпоја.

— Заштог

Она подиже очи, ионако тамне, дођоше ми још тамније у том часу, испод беле риде.

— Упреће прст у ме. Рећи ће: То је она, што је човек напустио. Није ваљала, па је одбегао.

— Милице, ко сме упрти прст у тег Сви те знамо. |

— Њојзи усне задрхташе. Упро је он, па као да је цео свет упро. =

— Милице, немој тако. Вратиће се.

Она пречу моје речи, загледа се мркоу жеравке па више за се но нама поче из почетка тихо болно. — Све беше лепо, док се 4 он — бескућник наше куће не прихвати. Нашле | се нас двије сироте, савили ово мало кућеи кућишта... И он дође... Доклати се од некуд из бела света, — заустави се ту у нашем селу. Испочетка долазио ретко, а после све чешће и чешће. „Да прецепим које дрво“. И прецепио га, и остајао дуго у ноћ. И приповедао: Овако