Женски свет

Бр 2.

ти је у Америци, онако ти је у Америци. Истина, радиш целе дане, ал злата колико хоћеш, а ноћ је твоја... Куку нама!... Па све тако, док једног дана не одоше...

И опет јој усне задрхташе, Ти онако приљубљену децу још јаче стеже уза се и настави.

- (ООстадосмо сироте... куку нама!... Остадосмо без хранитеља... куку нама!.. И друга година ево, он нам се не јавља... Куку нама!..

Заста час, и као дају бол подиже, усправи се, децу одгурну мало на страну, окрете се истоку, и рече полако, сваку реч наглашујући:

— Бог му дао, свио гнездо тамо. Изродио децу у том гнезду. Хранио их, и отхранио их: глуве, красте, њеме, хроме, кад је ово двоје, ове две зелене јабуке могао заборавити. Проклела га — и онда се сави уз огњиште и закука боно, очајно.

Залуд сам ју тјешила: „Вратиће се!“ Залуд сам ју љубила по риди, рукаву, челу. Она је кукала и клела, и разумела сам само још оно страшно: „Огубавили да Бог да!“ Даље је не могосмо слушати, пођосмо, окретосмо се још једаред на вратима, и видесмо ју онако згурену при слабој светлости догореле ватре. Деца ју милују и силом хоће, да уклоне руке с лица, да јој у очи завире молећи је својим нежним

гласићима: Немој цвеће наше! Немој смиље наше!“ Ми се враћамо.

А негде се врата отворише и неко ослушну у мрак и рече: - То кука Милица Јованова са своје двоје сирочади ... 6 Проклела га, а да се вратиг рекох мужу. — Шупљикала би му понајлепше колире, шарала би му понајлепше тканице,. ткала му понајбоље обојке. = Мило, молићемо Бога, да се врати. == Да-се“ врати

Сарајево, 1913. Љубипа Попара.

АРА КШЛТ ТОМВАКТ.

То је било онога вечера кад су дршћући умирале звезде, и без шума пропадале кроз гране сочних сањивих липа; кад су зраци месечеви блудели кроз вечност васионе и све више и брже гасиле крвави пожар изгореног сунца. То је било оног вечера, кад је лаки поветарац издисао негде над бокором запалих божура и

ЖЕНСКИ СВЕТ

(пр

растављао се од неба, росе и шума једрих четинара — вече, кад бејах далеко од тебе, вече кад те почех волети...

Јеси ли чула песму славујеву из расцветалих ружа под прозорима твојим 2... Јеси ли слушала звуке гласа тананог обучена жељама мојим2... Глас је његов дрхтао, тужно, био пун бола и опет радостан. Он ти је успављивао нежну, безазлену душу, волео твој дах, твоје сањалачке очи, сан твој; он је био песма моје душе, мојих мисли, одјек срца мог! Он ти је причао живот мој, моју љубав — он те је питао:. „Да ли ме волиш“ 2

Па и кад будеш заспала на свили својих расутих витица, кад оклопиш своје плаве, анђелске очи и мисли своје уплетеш у разнобојне снове — мој ће славуј и онда појати теби под прозорима твојим. Он ће разлевати своје умируће песме по души твојој; он ће ти слати мирисе незаспалих ружа и зумбула, причаће ти о мојим мислима, мојим сновима, о жељама мојим. (, кад би га хтела слушати! — Он ће те шапатом питати: „Да ли ме волиш“ 2

Ево сад кроз црно грање пропадају звезде — оне ми улевају наду, оне ме теше.

Па и кад бих био мртав за тебе, а ти поклонила љубав своју другоме; кад не би хтела песму искреног славуја мога — он би опет певао свако вече из расцветаних ружа под прозорима твојим; он би ти причао о моме јЈаду, мојој сузи, о мојим надама!

Он би ти појао моје молитве, проповедао о моме богу, моме сунцу, 0 моме животу — он би ти шапутао моју љубав и тихо, тихо:

„ја те још волим“. Душан У. Бајић.

МОЈА ЉУБАВ. Мишљах, да је љубав свакидашња тема Само у роману ил у лепој, причи, Која врло мало на истину личи Да љубави праве у животу нема.

Али она дође весела и млада,

К'о краљица моћна преда мном се јави, Када тебе видех мој зумбуле плави

И однесе срце моје изненада

Од тренутка тога судбину не кривим, Јер тек сада душо почињем да живум Весело живим ко у гори птица,