Женски свет
_Бр. 2.
ЖЕНСКИ СВЕТ
Стр. 29.
ИВЕ ВИШЕ НЕНА ЕН ЕВЕ БИ И АБА ИЕ
+
Вељко П. Петровић.
БЕВЕРЛИ НИ 15 ДЕ ДЕ ЕРЕ
Митрополија Карловачка изгубила је једног од најбољих и најплеменитијих својих народних учитеља. После дуге и тешке болести од године дана упокојио се у београдској болници 14. (27.) јануара о. г. Вељко П. Петровић, земунски учитељ у миру, у 64. години живота. -
Вељка Петровића познаје цело Српство, јер је и он волео цело Српство и пропутовао је, које своје студије ради, које као певач учитељског кора ради прикупљања дарова за Српски Учитељски Конвикт у Новом Саду: Банат, Бачку, Срем, Хрватску, Далмацију, Црну Гору, Босну и Херцеговину па и Србију и као симпатична појава, разборита глава, умешна особа, весела нарав, добар и пријатан појац и певач стицао је. познанства и пријатељства на све стране. Отуда се његово име на далеко чуло, за његово се српско родољубље на далеко знаде.
Родио сеу Земуну у буни 1849. године, куда му је отац Петар, парох мартоношки, пребегао, а одрастао је у Мартоношу, где је и основну школу изучио, а затим пет гимназијалних разреда у Сегедину и онда учитељску школу у Сомбору. с врло добрим успехом. По довршеној учитељској школи (1866. г.) отправљао је 5 —6 месеци писарско место у мађистрату вел. кикиндском и онда добије учитељско место у ДеспотСентивану у Бачкој, где је остао све до јесени 1868 г. и кад се те јесени упразни учитељско место у Земуну буде тамо и изабран, где је непрекидно служио све до 1910. године, дакле пуне 42 године дана и својим лепим понашањем, својим свесним радом у школи, својим родољубивим подвизима у месту и народу стекао је толико љубави и поштовања, да је биран и постављан за перовођу црквене општине, за председника српског црквеног певачког друштва, за управног члана Земунске Штедионице и Српског Добровољног Позоришног друштва, за представника вароши Земуна и тако даље.
Као учитељ биран је и постављан за члана епархијске школске упране архидијецезалне, а 1897. године постављен је од Школског Савета за привременог референта школског епархије темишварске и вршачке. Од архидијецезалног учитељског збора биран је за потпредседника, а биран је, већ као умировљен учитељ 1910. године, за председника митрополијском збору у Новом Саду, где му је први пут и позлило и морао је напустити председничко место и уступити садруговима, млађим часницима. Беше и он пре 20 година на првој учитељској скупштини, која је основала Српски Учитељски
Конвикт у Новом Саду, и већ на тој скупштини буде одликован за члана управе тога завода, које је часништво понављано сваке године, а никад његово име није изостављено. Но он је том заслужио, јер беше одан тој установи, као ретко ко и много је допринео, да је та установа тако лепо напредовала и стала на своје чврсте ноге, са којих може и даље напредовати, ако јој на челу остану таки родољуби, као што је био пок. Вељко П. Петровић.
Осим у школи и на учитељским установама, радио је они на другим просветним и хуманим установама. Његова је заслуга, што је у Земуну основана Добротворна Задруга Српкиња, којој је он био пуних 16 година перовођа и саветник; он је основао тамо и занатлијско певачко друштво. У опште је био подузетна духа, родољубива заноса, савестан и истрајан раденик, уредан човек у сваком послу кога се латио и-који му се повери, и зато јеи био тражен и поштован не само од власти, свог грађанства и својих садругова учитеља него и од шире масе народа.
Беше то једном речи прави учитељ и пријатељ народни. То се огледало на оном лепом и многобројном одзиву у пратњи његових земних остатака. У пратњи смо видели чланове мађистрата варошког са градоначелником на челу, видесмо представнике Земунске Штедионице; Певачко Друштво је пратило и појало у цркви, а пратило је и уз пут појало и занатлијско певачко друштво као и српско ђачко певачко друштво реалне гимназије; занатлијска задруга ишла је још са својим барјаком и одала почаст својим дуплирима (чирацима). Учитељски збор српских вероисповедних основних школа у Земуну издао је нарочиту посмртницу за својим дичним садругом. Било је заступљено па и свој посмртни лист издало Српско Добровољно Позоришно друштво па и Добротворна Задруга Српкиња. У пратњи су биле заступљене све српске основне школе. И учитељство римокатоличких основних школа било је заступљено, а кад је спровод пролазио са мртвачким одром са паробродске станице уз римокатоличку цр-' кву, ова је истакла црн барјак и звонила, докле год спровод није прошао. Свештенство је корпоративно учествовало под начелством проте г. Павла Милина, који се је лепим говором опростио у цркви од покојника и захвалио му на труду и услугама у име цркве и општине. Пред црквом се опростили у лепим говорима од покојника г. Арк. Варађанин, председник Српског Учитељског Конвикта, и учитељ месни г. Станимир Субић, онај у име конвикта и