Женски свет

Стр. 82.

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 4.

ођ]есец светли пушта зраје др. тијтује Кроз одлаће

9] оданце, —— чудне слиће ! «леда борце п војниће

4Туе су доле мирно стали

Фа би борбу дочекали.

Ноћи, ноћи, славна ноћи, Фај нат опет чудне моћи! о звездице са Висине зЛуне чара п милине дфанциоца неко су свима ашим полим друовима !

Фрли нећа запрепере

о небо налм не. се стере ФЕад зазрођћу пушће танке Срзаљметће п дерданће «Тродирући зори самој

9] руменор ш Крбавој!

У

9 Велесу, 3 децембра 1912. тод.

Игуман

У купци св. Лукача у Будиму лечио се игуман Сергије. Чуо сам да болан, преболан лежи тамо; силни ми терет паде на српе, тешко ми беше, а сузе заблисташе на очни ми зенама. Идем да га ВИДИМ ·..

На првоме кату, у једној маленој соби, лежао је игуман Сергије: очи укочене, без жара, без сјаја, а лице свело, жуто као восак, на којем још само проседи брци престављаху правога опа — Сергија. билно изненађен на први поглед једва сам могао веровати својим очима. Зар је то игуман Сергије; онај снажан и стасит човек Сузе ми потекоше...

Дигао ми је своју леву руку, суху, танку; а са десном ни да макне. У мени душа зајеца, видим није далеко крај, а он сирома говори ми, како ће, када оздрави, закалуђерити свога ваљаног посинка Ђорђа, ког је он извео на пути од паорског сиромашка начинио "свршеног богослова, черновичког . .·

Јаукнуо бих, ал стегох срце, па га тешим и остављам у нади, ла ће оздравита. У томе закашља сирома: закрча у прси“ ма, као да се у њима и последње парче кида, које још оста несвенуто, неиструнуто. Мутне му очи кренуше се, па ме гледају, као да траже и моле, да не убијам болеснику сваку наду у живот, Стег'о

Др. Вој. В. Рашић“ Ђиослав.

Сергије

сам срце, да заустави сузе, а душа ми још јаче зајеца..,

Причао ми је како има добрих људи на свету, који га се и сада у болести сећају:

»Не знам — говорио је — како да благодарим Његовој Светости, патријарху Лукијану, па проти Јеремићу због материјалне помоћи, а како мојој старој мајци, којој сам и оно мало паорске сиротиње презадужио“.

Видим да му је тешко говорити, а у томе дође и учени архиђакон др. Ћирић, па сеја —- благодарећи игуману Сергију, што је и мене извео на пут — опростим и одем. Када изађох из собе просуше се задржане сузе и ја плаках за човеком, који је само добра чинио другима. Многе и многе помагао је и морално и материјално... И после моје посете на четири дана умр'о је игуман Сергије...

УКивот игумана Сергија проткан је поетичном жицом. То је једна песма, дуга, ненаписана песма. Ведар и весео свагда је тражио друштво, а у друштву био је пријатан и мио. Игумана Сергија познавао је готово цео српски свет и ко га је познао, онај га и заволео. Силно је волео песму, а певао је тако тужно, меланхо лично, као да у свакој песми плаче »жалбу за младост«... М сам је писао песме,