Женски свет

Стр. 88.

своје мерило. Кад у себи тражим Кан-

тов морални императив, ја га налазим у оним моралним осећањима, која ми је материнска нежност уселила у душу, у моје биће умно и морално. Чистија је, узвишенија је савршенија је морално од мене моја мајка. Моја жена није друго но таква будућа мајка. Она је дакле морално савршенија од мене, жена је дакле савршенији морални створ од човека. | -

То је моја проста теорија.

Рад београдских госпођа у овим светим и пуним опћега прегалаштва данима посматрам готово као странац. Цео мој живот тече ван оквира нашега престоничкога живота, па ипак мени припада једна ретка друштвена част; ја сам био први контролор широке дамске. организације у Србији, патриотскога Кола Српских Сестара. Било је то 1904. године, кад су ове племените госпође саме пожелеле, да државна власт прегледа њихове рачуне,и мени је то у део пало, Колико се сећам, као рачунополагачи, наравно добровољци биле су госпође Радовановић, Дачићи Спасић. И мој је суд гласио: треба пожелети, да се у свима државним надлештвима овако рукује народном имоВИНОМ. У широком хуманитарно - патриотском раду ван дојучерашњих наших граница с овим се друштвом надметало истрајно Друштво Кнегиње Љубице на челу с енергичном госпођом Вуловићком. Оба · друштва имају красну историју свога патриотског рада који је био коЛлико смишљен, толико и мушки истрајан. С Колом сам се опет срео, чим је прва пушка планула.' Видео сам на окупу њену управу под председништвом

мне, енергичне и питоме госпође Л = , у

ковићке. Замишљене госпође и госпођице већале су о крупном предлогу исто тако умне и енергичне госпође Иванићке о отварању своје болнице. Цео капитал Кола тако је мали, да идеја изгледа неостварљива ни за најдовитЉљивије финанцијске умове.

Сад болница Кола Сестара ниу

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 4.

чему не оскудева. У тој сам болници провео дан моје славе, Аранђела Михаила и сав сам блажен из ње изишао. Тамо је много отмених београдских госпођа и госпођица и свака журно врши свој посао са религијозним осмехом Весталке, са љубављу мајке и сестре.

Рањени јунаци и милосрдне сестре, то -

је једна породица, нешто још топлије и узвишеније од породице, душевна заједница ради нечега бескрајно високога и чистога, згједница љубави пр ма отаџбини. Секретарица г-ђица 3. Васиље-

вићева као да лети од једне до друге 3

болесничке палате, као да не додирује ногом патос. Поред постеља тешких рањеника ниже се као бисер реч уте хе сестара из Кола, реч пуна патријотскога заноса. Кћи војводе Мусића, гђа Иванићка, као да би хтела својим сузама и патријотским заносом. отерати смрт са чела једнога рањеника, коме је тек одсечена нога до кука.

Исти је дух у свима болницама, у којима сам био. Свуда сам наишао племенито надметање. У Санаторијуму више Академије наишао сам на две младе болничарке, обе девојке од 17 до 18 година, обе из отмених породица. На жалост, не запамтих им имена. Једна рече, да је кћи начелника у пензији, ако се не варам Симића. Те две младе Сестре као дасу се надметале, чије су собе уређеније, веселије, чистије. Кад је кћи пензиониранога начелника почела да ми показује ране једнога свога рањеника — »правога адвоката“ —- милина је овладала мноме. Пироћанцу рањенику била је размрскана темена кост.

— Кад је дисао, господине, мозак се кретао и жуборио. Сад погледајте, све је зарасло.

То младо нежно девојче бдило је дању и ноћу над човеком, који је читав месец дана био предмет расправе између смрти и живота! И то је девојче спасло живот једноме јунаку!

На горњем спрату у истој болници затекао сам другу слику. У елегантним и дивним операционим салама са морем светлести поређана су чуда савремене