Женски свет

Бр. 5. гаси, то је била икона кућњега патрона св. Николе.

Болесница опкољена самим светитељима са њеним бледим и изболованим ликом, изгледала је и сама светитељка!

Око њенога пак кревета стајали су снуждено: мати, брат и вереник, стајали су немо посматрајући, гледајући да скрију једно од другога бол који их гуши, бегали далеко од оне помисли, која им се силом намећала, а то је о блискоме, необично блискоме растанку, који им се приближује, и то онај растанак, растанак за навек. Сви су суделовали у болести болеснице и свако би тако радо помогао и по цену свога живота; али. . . али се не може! :

Сунчана светлост полако је умирала на лицу саме болеснице; управо опрашта-

ла се, опраштала се за навек. .. У соби је полутама, а постајала је све тамнија и тамнија. .. = » ж

И сада се последњи пут опраштало сунце са земљом, на своме путу за смирај и одмор; и сада је упрло своје зраке где лежаше 6 лесница; али сада не беше болесница на своме болесничкоке кревету, већ стајаше празан и изгледаше даи сам жали, што нема кога да одмори своје уморно тело на њему, који је зато и створен.

Па као некаква накнада за то, што не беше болеснице на кревету, стајало је на томе месту кандило и бацало своју благу, али жалосну светлост, која се мешаше са залавећим сунчаним зрацима и тако помешане светлости, даваху још жалосвији тон овога колорита. Кров отворена врата ове празне собе, видела се друга једна пространија соба, која беше застрта сва црнином као знак дубоке жалости <= -

На сред собе стајао је сто покривен црном чохом, на коме беше и мртвачки ковчег бивше болеснице. Као какав контраст самоме црнилу, одбијала се пријатна бела боја покрова самртничког и бледо лице са затвореним очима једнога створа, који лежаше спреман, да пође на онај

ЖЕНСКИ СВЕТ

Стри ој

пут, где морамо сви поћи, одакле се још нико не врати, нити ће се ма ко вратити!

Она са бледим лицем, окићена цвећем, изгледаше као да се спремила да пође у цркву на венчање. . . Јесте, и сада ће ићи у цркву, али не на венчање, него на опело !

Страшно, невероватно, да оно мило и љупко створење сада лежи у своме ковчегу без икаква даха и живота. . .. Нема више онога благог погледа, који је само благост и љупкост делио; нема више оних румених усана на којима се младост огледала; сада место тога склопљене очи, а усне хладне, на којима је још остао траг велике ватре на последњем часу самртничком . Зар је то истина, која нам сада показује страшну слику садашњостиР! Оно створење, које је љубило и било љубљено, престаје да живи и то сада у почетку дана и пролећа, када се и само цвеће буди и када су сви жељни миловања, топлога сунчаног пролетњег зрака.

· . . Заиста страшно, тај нам призор казује вечни покој једне младе девојке која хтеде живети; али, али — паде у борби!. ..

#

Тихи и суморни ветар односио је све даље и даље тужне и суморне акорде посмртне химне: Свјати Боже. Поред величанствених пирамида и малих сентименталних крстића, зјапила је још једна новоотворена рака, која чекаше да да гостопримства једноме бићу и то гостопримство за вечита времена.

Ту ће вечито боравити вереница !

. Сузе се лију, јецај се чује, кукњава и нарицање рањенога срца материног, мелодија посмртне химне, глас свештеников, фијук ветра, све то измешано са мирисом тамјана и мирисом пролетњега даха . . . а тамо у даљини чуло се тужно шевино извијање са брујањем посмртнога звона; све, све се то сливаше у некакву хармонију, која је човеку срце парала и онеспособљавала да мисли... .

Ох, лакше, лакше, тише . . 360гом. . . збогом за навек!!

=

Бог нека њеној души да блаженство