Женски свет

Стр. 114.

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр.

у које верују милиони!. . Јадна мати, њено је срце рањено, време ће га лечити, али га никада не ће излечити; то је рана, из које ће лоптити врела материнска крв све до свога гроба!. . . Брат». . Брат ће жалити и не ће прежалити!. А вереникр. . Једино Бог и мисао да је вереничину младост љубављу расцветао до потпуно мирисног цвета; да су њене очи гледале небо и рај; да је срећа и умрети с осмехом, жалећи живот, држећи драгу руку, носећи обележје вечног земаљског живота, који је љубављу уздиг нут до божанске среће. . . То, то је његова утеха!

· . . ја плачем, гледам мислима њену

милу слику, и не могу веровати, да је нема више. .. Ох, лакше, лакше, тише. . 36о-

гом . . . збогом за навек!! Београд 1912. Мил. М. Гавриловић.

ИЗ ХУ. РЕЗЕРВНЕ БОЛНИЦЕ. Хумана установа Женског Друштва.

Обишао сам готово све резервне болнице у Београду и свуда сам запазио необичан ред и велико пожртвовање наших добровољних болничарака, лекара и болничара, али ми изгледа, да је ХУ. резервна болница у томе правцу много измакла, ма да се о њој до сада у јавности ни једна реч није чула.

Случај је хтео,да у овој болници проведем петнаест дана, па да своје иначе добро мишљење утврцим. Не зна човек чему више да се диви: да ли примерном реду и чистоћи, да ли неуморним лекарима др. М. Васићу, младом швајцарцу др. Хеберлиху, брату Чеху др. Красном и осталој господи швајцарцима, чијих се имена не сећам, а који се старају да својом спремом и савесношћу отклоне болове нашим храбрим војницима, и да поправе оно што је непријатељ оштетио. Ја лично очаран сам питомошћу симпатичног др. Хеберлиха, који нека верује, да му је сваки болесни ратник, кога је лечио, од срца захвалан.

Ову (болницу основало је Београд. УКенско Друштво. Оно је са своје стране учинило све, да та болница буде дело, које ће достојно представити сву величину нежности њених оснивача. Оно пз својих средстава набавља још толики део хране, колико држава као редовно следовање даје те болесници, поред одличне лекарске неге, имају и добру храну, којом се крепе и оспособљавају да тешке ране што пре преболе. Чланице пак, не жале труда, да то, што су спремиле сваком рањенику и лично понуде, да га лично услуже, те му и на тај начин ублаже болове и даду доказа, да ни оне нису заостале у служби својој отаџбини. Не зна човек да ли је на послу ревноснија председница друштва г-ђа Соларевићка да ли чланице госпође: Мила А. Николић, Боса Н. Стевановић, Ана Костићка, Ивковићка, Пола Ђорђевић, Штајн, Карићка, плана Добрила Опасићка, Солдатовићка, Пола Барловац, Лепосава Одавић, Ристићка, госпођице Холецова, Спиридоновић и све остале, чија имена нисам могао запамтити. Све су оне од јутра до мрака па и ноћу дежурне, свака у својој соби обилази рањене јунаке, лечи их, нуди и за сва: ког оне имају по коју лепу реч, које су исто тако потребне као им добар лек. Хвала им!

У овој болници установљена је школа за обучавање неписмених рањеника. Љу ди, који су се вежбали само 15 до 20 дана, показали су невероватне успехе. Ја сам читао писма, која су ти велики ученици писали својој вредној учитељици г-ђици Дари М. Пиперин, у којима јој од срца благодаре, што им је отворила очии научила их писати. Та су писма писана лепим рукописом и она ми намећу пита-

ње: Зар се и на тај начин, — што би се установили неки нарочити курсеви или путујући учитељи, — не би могао сма-

њити број неписмених> ЈГ -ца Пиперин заслужује да за свој рад од надлежних буде похваљена. С моје стране, нека је

братска хвала свима њима. Мил.. „Правда“

ЧАТ -.

| =