Женски свет

Бри ти Вил а У ид

— Чекајмо .

У вече су отпутовале. Када су кући стигле, већ их је једна карта од УУШатв-а чекала. На карти је било само неколико речи, али и ове беху врло љубазне. Сутра дан је друга карта стигла. И УУШалз се кренуо кући својој и на путу за Енглеску са сваке станице где се мало дуже бавио — послао је по једну карту. Прошла је већ једна недеља и Маријана је са неком сумњом почела читати честе карте. Неколико редака само, но као да им је она топлина и љубазност све мања и слабија бивала . И мати јој, -— којој је сваку карту показала — приметила неку промену у писању и свагда је са неком бригом читала новије и новије карте.

Наксн десет дана дође једна карта из Париза. Ово је према Гласгову била последња штација. У ап је овде хтео пет дана да пробави. Када је париску карту примила, тада је Маријана села и дугачко писмо написала. Писмо је ЛУ алт-у било упућено у Гласгов, кад стигне кући, већ ће га онде на столу чекати.

„Морам вам писати — гласило је писмо — али не зато, да вам на ваше са пута вам вашег кратке вести одговорим, а још мање зато, да ми одговорите. На ово писмо немојте ми одговорити, — иу опће на моја писма немојте одговарати. Молим вас на то; ову молбу морате ми кспунити; забрањујем вам да ми пишете. Но ја ђу вам зато писати, јер ме на то велика, нека неодољива душевна нужда приморава, јер морам казати — сад већ могу казати и морам казати — шта су за мене била та два месеца, која смо заједно провели. Ми се никада више не ћемо видети, а и не смемо се видети никада више, до вам могу рећи, и да вам рекнем, да је од тада почео мој живот од како сам се с вама упознала, и да ће ово за мене најлепше, најдрагоценије и најлепше бити од свега онога, што живот један дати може. И морам вам се захвалити на том великом и чуднова-

ЖЕНСКИ СВЕТО

Стр. 185. том поклону; срце ми је препуно њиме; морам писати, да искажем и морам писати, јер ово је тек сад живот за мене. . . Ми се никада више це ћемо видети, с тога вам сад кличући но уједно болним срцем могу писати, да сам вас волела и да вас и сад волем, и као што нам није слободно видети се више — јер вам не бих могла погледати у очи — тако је испуњен живот мој лепом успоменом и слашћу, да вам морам поновити, да вам морам казати. М

Писмо је надугачко испало. Маријана га је врло пажљиво прочитала, затим га смотала у коверт. Тада јој уђе мати.

— Шта си писала 2

" — Ућатв-у сам писала.

БА ата 2

— Писала сам му, да га. волем.

— Јеси ли полудела 2

Маријана смешећи се стресе главом.

Шо

— Не допуштам, да пошаљеш писмо.

— Но, но мати, ипак ћу га послати.

Писмо оде. Други дан оде и другом опет опширно писмо.

„Овде у нашој башти седим и гледам, како пада лишће са дрвећа, Дивна, топла јесен и ја питам себе, није ли ово највећа срећа овако живети: Мирно, отвореним очима сањати о једној све богатијој успомени у срцу. Загледам у душу и запитам ју: што си сретна 2 Доста је, кад ти волеш. И за то одговарам самој себи: доста је; ово је слатка, тужна и болна срећа, али испуни душу. . .“

Тако је ишло кроз десет страна. Душа девојачка, душа женска, то је права срећа. Сутра дан и опет писмо: успомене из Млетака. УУПатв-ове речи, УУМНатк-ови погледи. Неувеле, јер су сасвим завршене успомене. Кроз недељу дана дође одговор на писма: узбуђен, раздражен, беспокојан одговор.

УУ ћашз је молио за дозволу, да и он сме писати

„Не — одговори на ово Маријана, — не смете мени писати. Не смемо се никада више састати и никад више не