Женски свет

ПТ

1 184.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр.7 и 8

|

— Ох! Како су лепи били ови дани — рече тихо УУашв.

— Чудновато лепи —- одговори тихо и топло Маријана. |

Стално гледаше на море.

— Сада ћемо се растати — рече Ху ћатаз. Маријана пак стиснутим уснама ћутећки климну главом.

— Пошто смо се тако зближили и спријатељили.

Маријана се окрене њему, и пријатељски, поверљиво одобравајући климну главом. Затим јој лице опет постаде озбиљно и некако замишљено посматраше море. У ат« ништа више није говорио. Једно време посматрао је девојку, затим се и он окрене мору и са неком стрепњом и набраним челом брижно гледаше преда се. Девојка је кад-кад опрезно бацала поглед на њега; ХууШћатав се очевидно борио са собом; девојка га не хтеде у тој борби његовој бунити, али када је време пролазило и још увек тишина владала, тада подигче главу.

— Но — рече, морамо се опростити, јер ћу ја сад горе у собу. Није се ни помакла, а УУШлашвз ју са неким страхом преклињаше, да још остане.

— Не може бити — одговори Маријана, — и ако бих волела, али морам и матери да помогнем.

— Али само још мало!.

Маријана је чекала, али опет настаде стара тишина и ћутање.

— Ми — рече затим Маријана не ћемо се никада више видети. Како је то чудновато . мн ЈА И вири 4, Кане. МУ ћатз поруменивши.

— Да, да. Никад више. Па то је сасвим природно. Ја ћу отићи кући у једно мало мађарско сеоце, а ви ћете у једну велику енглеску варош, и нема тог случаја, који ће нас опет састаВИТИ. — Али не. · МОЛИМ вас. гледајте . · то је немогуће.

— Ал' кад је то тако. И то морате узети на знање. Никада се више не ћемо састати.

промуца

— Никада више. с.

Маријана метну руку на поруб од доксата, као да би хтели устати. Мека, бела рука онде је на сивастом порубу пред УЏћатов-ом почивала. УП ашв се нагнуо према њој. · сад ће се сагнути. . . сад ће ју пољубити!.

Није ју пољубио. Паде натраг у столицу и тихо рече:

— Како је то жалосно, што се не ћемо никада више видети. Каква штета. И ви не жалите 2

Маријана је убезекнуто пазила на глас његов. Глас му беше нешто хладнији и трезнији. Маријана ђипи и отвореним, чистим и великим очима погледа га.

— Збогом остајте, — рече. Беше му пружила руку, а пред очима јој се смркну. :

— Збогом остајте, — рече поново.

Му ћатаз устаде, и колебајући се ухвати ју за руку. Маријана му даде пет секунада. Прођоше пет секунада, и Му ћалз се још увек колебао; Маријана му продрма руку и врло топло и врло пријатељски рече му:

— Збогом остајте.

— Али... писати ми је ваљада. .. слободно 2 — запита ју УУ Цатв.

— Ох, ако имате вољу.

— Ако вам се што догоди, пишите ми; и ја ћу вама писати, ако се у моме животу што занимљиво догоди.

Маријана се окрете и оде. Са спрата је гледала и видела је, како УУ атв замишљено гледа преда се и како се брижно горе-доле шета.

— Ово већ ништа не вреди — помисли и уђе у собу.

— Но! — дочека ју мати.

Маријана само главом даде знак.

— Ништа — рече — бар за сад ништа.

— За сад> — запита ју мати иро-

нично. У

— Па и тако се нећете никада више видети.

— И ја сам му то исто рекла, одговори Маријана.

— Па онда!