Женски свет

Стр. 210.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 9.

јалну јачу снагу, па да се уклони из вреве стра-.

начких размирица и да пође путем својих сталешких и стручних интереса, који се били јако помутили и страначким борбама претрпали. И нашли су у њему и способна и дурашна члана, који је напустио сваку бесплодну и убитачву страначку борбу, у коју је и сам био запао и кроз 20 година дурашно вукао; те кад је видео, да је она постала убитачна за просветни задатак народне школе и њених носилаца — учитеља, тих пионера народне свести и родољубивог заноса, који треба да загрева сваку душу Србинову, одвојио се од евојих страначких другова и ударио новом стазом, стазом сталешке и школске слободе и независности од свих страначких трзавица и једноставних страначких интереса, На том путу нашао је спремно и вољно скоро све срп. народно учитељство, које га је пратило. И наше народно представништво у епархији и народно-црквеном сабору одобрило је његов поступак и рад и позвало га је у Епархијски Школски Одбор и у Народно-Црквени Школски Савет, да својим стручним знањем по могне, да се школа и њен просветни рад упуте своме правом задатку. И он је помагао драго вољно и с великим пожртвовањем све док нису лане 1912. г. владиним пером збрисане наше "народно-црквене автономне установе.

Да је и велика већина српског народног учитељства одобравала његов рад опазило се на поверењу, које му је поклањало бирајући га за председника у среским учитељским зборовима, бирајући га за заступника свога у епархијским скупштинама, за управног члана свога конвикта у Новом Саду, а лане за председника свога новчаног деоничарског друштва „Натошевић“. Представништво књиге српске, наша „Матица Српска“ изабрала га је за члана Књижевног Одељења, а ово опет у Књижевни Одбор, што је опет знак, да се и његов књижевни рад не само на педагошкој струци, него и на другим пољима народне просвете ценио и уважавао.

Његов педагошки рад огледа се поглавито на многим чланцима „Школског Одјек аи у којем је сарађивао у друштву са још 3—4 учитеља новосадска; а најбоље се огледа његов чисти правац на том пољу у „Школском Гласнику“, који је од 1906. г. па до смрти своје сам издавао и своје мишљење о школи, учитељству и васколиком просветном раду утискивао у чланцима и белешкама тога листа.

Поред педагогије и методике бавио сем баштованством, те је неко време издавао и лист »Баштован“, а написао је из те струке и једну књигу за народ, коју је издала и наградила Матица Српска из задужбине Петра Коњевића.

Покојни Ђорђе Михајловић родио се у Новом Саду 1865. године, ту изучио основну школу и нижу гимназију, а затим српску учитељску школу у Сомбору. Учитељевао је две године у Баји за тим десетак година у Бегечу (селу бачком на Дунаву), онда у Вел. Кикинди две године и последњих 14 година у своме родном месту Но. вом (Саду, где се и оженио учитељицом Катицом Сремчевићевом, те у тихом и мирном домаћем и срећном породичном кругу отпочео живљи рад на своме стручном образовању и после кратког времена толико успео, да је извојевао угледно место међу првацима учитељским.

Овакако је покојни Ђорђе Михајловић ређа појава народне интелигенције и зато му јем укоп био величанствен и достојан једног одличрог школског и просветног раденика; јер га је одликовао својом поветом и сам епископ бачки, Њег. Високопреосвештенство г. Митрофан Шевић, испратила гаје до вечне куће велика маса народа свију сталежа, а опростили се с њимеу топлим беседама: др. Т. Остојић, секретар Матице Српске; Љубомир Лотић, епарх, школски референт; Гавра Грбић учитељ, Ђорђе Гајин учитељ и потпредседник деоничарског друштва »Натошевић« и професор Ј. Живојновић председник певачког друштва »Невена“, коме је покојник био неко време председник.

Све те прилике говоре, да се покојни Ђорђе Михајловић достојно одужио својим радом и животом своме милом народу и да је све нас задужио захвалом и признањем, те му и са овог места довикујемо: Слава и вечан ти помен, драги наш друже Ђука! _

+ Др. Бошко Петровић, професор на српској вел, гимназији у Новом Саду и књижевник, отишао је после школских испита на бојиште српско, да се очима увери о срчаности и 1унаштву српске војске и да са оних живих примера пише своје утиске, који су му новинарски чланци доста јако уздрмади његову осетљиву српску душу. У том заносу стигао једо Скопља, па одатле отишао и у Штип, да види место и околину, коју су многе врпске кости покриле, На несрећу задеси га тамо колерична зараза и он се брзо врати у Скопље, али му лека не беше.