Животь и приключенія Димитріа Обрадовича, нареченога у калућерству Досіөеа. Часть 1

14 да толики многочислеии народъ остае без книга на свомь езику, у време, у кое наука близу нась сїя како небесно сунце. Ако ниіда позкаке брака м.оя усердіе мое книма после мое сырши, и шое шамань време закоесе валя сшараши иписаши, време з живота нашега едань мїнушь , едно тренуке ока, и едно никга, а по смрши кека нась вѣчность; само последни родови суде право и без пристрастія о прошасшима, утѣшенъ ку поку сьовога свѣша, знаюки дасамь браки моей добра желїо, дасамсе силїо уїпішша шолико ползе колнко самь могао, и да кисамъ залуду живіо. Из шога іцосамь довде говорїо можесе познаши од части и накрашко ідаке ова моя книга усеби садржавати, ние више потреба ошомь говорити, шолико могу иоіде придати: да ако ко буде само забаву искаши у ове книжице читаню, неке безнѣ бита; ідае забавнїе него знати како живу люди по различни мѢстн свеша и каквису нїови обычаи? Двадесеть и пешьгодитнѣ мое пребиванѢ и путованѢ, у Далмаціи и црнои гори у Албаніи, у Греціи у различни острови среди земнога мора у Смирни, у Италіи, у Молдавіи, и сад у Германіи, даке доволно машерїе забаве и разговора, О гласїосамь у писму къ любезнику моему ХАрАААМПІ5'', да намѣравамь нздаши СОВѢТЕ ЗДрАВАГО