Живот Дра Јована Суботића 2

Адп га је 70-годишњи отад нашао глуха и нема. У оно време биле су необпчне околности, и по том није нико знао, шта га самог чека. Зато не ппшем ово, да осудим кога, него само бележим, како ми се стари отац јадао; а владпка је сигурно имао своје особне разлоге, зашто се тако држао, он који је обично био врдо .'Ђубезан, а сина му је у свему одликовао. У биткп сентомашкој заробе наши једног мађарског лаћмана или оберлаћмаиа, Беилију, сина једног богатог бечког грађашша. Ту прилику употреби земунска наша влада, те поруче да ће тога часнпка [?] са Ђорђем Стојаковићем да измени. Јави се то и оцу лаћмановом, те и овај са своје стране употреби све да то буде. И буде. МаЈарска влада прпволп на ту пзмену. Јаћман буде код нас отпуштен, а Стојаковпћа пусте из тамнице с тим, да се из Пеште не удаљује. Он је и остао у Пешти неколико недеља, премда му бављење тамо било врло неугодно. Но кад оно у августу Мађари убију царског комесара, генерала Памберга на дунавском мосту, узруја се светина тако, да се Стојаковић за себе п свој живот побоји. Ушука се у пароброд, којп је свако вече из Пеште у Беч ишао, прптаји се у кабини прикривен до Деве, и тек кад мађарску границу преру, појави се на крову бродском. Тога тако рећи покојнпка нађем у Бечу здрава и весела, али полуседа. Ту наћем у истом хотелу и Фамилију Паје Риђичког, кога из овог мога казивања већ познајете. Он је био ту и његова супруга Јелка, п његов синовац Светозар, капетан код хусарске једне пуковније. Паја Риђички показао је велики српски патрнотизам у овом покрету, и зато је зазирао од Мађара, те се у Беч уклонио.

119

Покрет