Живот Дра Јована Суботића 2

правп темељ повесници наше књижевностп на славјенckom] .југу. Ова радња, морам признати, н мене је самога до правог опсега наше књижевности довела; и ..Цветнпк Српске Сдовесности“ могао сам ја само у Бечу наппсати, где су ми толике и такве библиотеке бпле отворене, где сам се скоро са сваким делом, које мп је ваљало позивати, могао упознати. А то бп ми било немогућно, да сам посао радио изван Беча. као што је и сваком другом било немогућно. Бављењу мом у Бечу имам захвалнти и за све оне нове дрте, које ми је разним поводима пошло за руком у нашу књигу увести из иовеснпде нашега народа, које би иначе до дан данас на другу руку чекати морале. Године 1851. давао Михаило киез Обреиовић, који је у оно време изван домовине у Аустрпјп још издаљих времена обитавао, парастос Петру Петровићу ББегошу, владицп Црне Горе и господару Брда. који се бејаше 19. октобра преставио. Ја сам овог нашег великана из Беча познавао. Чујући да је у Бечу, одем да га посетим, и да га лично познам. Пријаве ме и позову у собу. Ућем. На канапету за столем седео је један Црногорац. То гшје било за мене нпшта иово ; прије тог времена био сам многе Црпогорце видео. Алп сад се нађем у чуду. Стаие се са канапета уетајућп дпзатн. Диже се, дуго траје. Диже се још. Зар још иема краја? И још се диже. Зар иеће битн краја тому дизању? Пајпосле исправи се у нуиој својој висини. Тако ми онога]?], чисто се бејах уплашио! Толнко високог човека нисам био до тог даиа ппкад впдео.

146

Покрет