Живот Дра Јована Суботића 2

сио је натраг чешљану косу, као што наши свештенпцп носе. Бранка обдарижа нарав телом, које је за сто година снремљено било. Цеда нрилика бпла је јако угодна, а нарочито лице и око било пуно живота и лакокретног, несташног израза пуно. Бранко је у овго доба, кад сам се ја у Бечу бавио, био већ пздао и своје лирске песме п епоске. Лирске су му песме свакога очаравале, а епоске еу мање позорности на себе обраћале. Приповедао ми је, како је 1848. у Земуну био, у каФани са старим . . . ш ) о писмену ј у дишпуту дошао п Земунце као Вуковац тако проти себи разјарио, да је морао управо утећи и из каване и из места. У Земуну је владало у оно време јер су тамо онда владали све стари православци. . . . . , 105 ) Васа Васиљевић, и Димитрије Петровић. А ови су у покрету врдо велике услуте чинили народној ствари, и уживали изванредно поверење патријарха Рајачића, а прп том стари православни Србљи били и скоро искључжвп уплив на Земунце имали. На све пак стране владала је мисао, да се Вук Копитару продао, и да католицизам иде на то, да Србље посредством Вукове писменице од православне цркве оцепи, и тако к себи приближи и споји. Ја кад сам последњи пут видео Бранка, није ми ни на крај памети било, да је тај човек намењен, да за неколико тако рећп недеља у гроб легне. Он ми је казивао, да је био болестан и да је у шпитаљу лежао: али му изглед није издавао реконвалесцента, l06 ) него здравог младог човека. Бранко је био врло веселе нарави, лакокретнога духа и окретна, врло окретна понашања у друштвима. Грдна штета што му се не даде доживети старије године. Грдно песничко богатство пропало је е

I<u ) у ркп. стоје овде тачке. lor,) у p KU> тачке, као да требаше да дође још једно име. ieo ) лат. који се оиоравља од болести.

155

Покрет