Живот Дра Јована Суботића 2

Нисам осетио к њему нпт какве симпатије, нити ме је привлачио, ни одбијао. Наскоро ми постане сасвим индиФерентан. Но у толико је впше импоновао некима од мојих другова, а особито Сергију Николићу, којп је код Павловића код листова радио, а после проФесор у Београду био. У лету псте године, дође једаред к мени Сергија, и приопшти мп, како се хоће Симо као сутра да се венча у Будиму са ПунктатоЈжом, него да га пзведемо зором на Орлов Брег (Adlersberg') у Будиму, па да га тамо увенчамо вендем песничким. Мени се та парада без сваке припреме учини неудешеном, али шта ћу. Одречем ли се друштва, повикаће, да ревем од старпјег прослављеног песника, па мп не би то било мило, већ тога ради, јер би излазило, као да се ја стављам са Симом у један ред, а ја нпсам никад на то ни помислио био. Дођу сутра у 3 сата к мени Сергија и другови, њих једно 5 — 6. ,2S ) Н то ми се учини нешто мајушно. Еако ћемо ићи? „Најбоље ће бити пегпице рекне Сергија, то изгледа некако песничкп.“ Ја нисам знао тога пута; не допадне ми се, али што му драго; ако не буде добро, нећу битп ја крпв. Хајд’ у Будим по Симу, па онда води спромаха човека уз брдо низ брдо сат и више до на врх Орловог Брега. Ознојимо се сви, а уморпмо који више који мање. Мени је у толико било теже, што ми је читав неки терет на души лежао. Сад баш хоће сунце да се роди. Узму венац њих четворица, као четир Факултета. Ја ћу говорити.

129 ) Ј. Игњатовић, који је такође био у овој ирилици, вели, да је ово било у 2 сата, и да су дошли „многи млади људи“, (1. књ. „Дјела"). У Суб. ркп. написано је прво „6 сати“, после је писаљком поправљено онако као штојегоре.

67

Пешта