Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа I

— 628 —

стафа-Папину власт преотети не могу, почем са. Орби бране, смисле да преваре Мустафа-Пашу, и као покоре му се и помире са њиме, и замоле га, те он нешто Јаничара пропусти у Београд, да могу живети мирно, а неке и у служљђу прими. Ти Јаничари, који су се притворно у Београду настанили и Мустафа-Паши покорили, имали су тајни договор са Јаничарима у Видину. И кад се они ипак из Видина у маси крену и уђу у Србију, Мустафа-Паша пзашље свог сина Дервиш-бега,. с војском пред њих, а ови Јаничари, притворно настањени у београдској вароши, кад виде да у Граду код Мустафа-Паше није остало војске, неким подземником, којим их неки Цинцарин проведе, уђу у град, опколе Мустафа-Џашу п приморају га, те он пише свом сину Дервиш-Бегу, и овај сву српску војску распусти кућама, а са оно Мало војске оде у Ниш по налогу свога опа. А Јанпчари дођу и 1799 год. уђу у Београд и у њему наместе се четири Дахије: Аганлија, Кучук-Алија, Мула-Јусуф и Фочић-Мехмед-ага, и постану госиодари над свом

Србијом, а доцније доброга Мустафа-Џашу 27 децембра 1801 год.

удаве. И тако настану глобити, угњетавати, и свако зло народу српском чинити, да се то зло и тиранство није могло сносити.

Кнез Алекса, Бирчанин, Грбовић и други кнезови састану се тајно у манастиру Чокешини, напишу жалбу на султана, У којој сва зла, која им дахије чине, изложе и у којој на последку кажу: „ако си ти још цар наш, ти дођи и ослободи нас од зликоваца ови. Ако ли ти нећеш, а ти нам бар кажи, па да куд бегамо у шуму и у гору, или да у воду скачемо и крај бедноме животу нашем учинимо.“ И ову тужбу тајно преко Аустрије пошљу Султану у Цариград.

На ову тужбу дошла је дахијама претња од Султана, да ће он на њи војску, ако не престану рају угњетавати, послати и то такову војску, која их неће штедити. И то ће се на њима тако учинити, што се још ни на ком Турчину учинило није.

Кад дахије такову претњу цареву добију, стану се међу собом договарати: какву то цар војску мисли на њи послати“ Да пошље турску, биће жао Турчину на Турчина поћи; да пошље аустријску или руску 2 и то им се немогућно учини, да ће цар страну силу у своју земљу позивати пи упдуштатп; и нађу да цар ту никога другога не мисли но рају на њи подићи. Па да би томе стали на пут, договоре се да зађу по Србији и да све кнезове, кметове, боље п боље ратнике Србе, који би у стању били народ противу њи повести, исеку.

Ево, шта каже и народна песма о том закључку дахија, да народне Кнезове и главне људе изсеку, које је дахија Фочић у ТОМ збору и договору редом изоројао, као и Кнеза Бирчанина што је између други говорећи именовао:

„Док погубим Бирчанин Илију, | „А бркове под калпаком држи, „Обор Кнеза испод Међедника, „Он Турчину не да у Кнежину, „во има три године дана, „Кад Турчина у Кнежини нађе,

„Куд год иде, све крхата јаше, „А кад Турчин стане умирати, „А другога у поводу води; „А он виче на своје хајдуке:

„Од како се врло посилио: „Топузом му ребра испребија, „Он буздован о јункашу носи, | „Море, слуге!тамо пашче баце,

и да