Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа I

— 631 —

Од ових последњих Стевавовића-Ненадовића, кад су се ту у том пустом месту настанили и започели темељ копати, да кућу себи граде, напђу на неке старе под 3 мљом зидине и подрум, у ком нађу стару отрулилу бурад, и у по неком од њи вина, здраво се образују, прелсказујући себи срећу за досељење у то место. Тај човек из те породице, који је темељ копао и пронашао у подруму сурад с вином звао се Бранко, његови сродници радосни том наласку као предсказујућој срећи, стану се између себе разговарати и фалити како је Бранко нашао вина, и тако то место као срећно тим проналаском вина, остане и прозове се село Бранковина. Од ових Ненадовића, који су се из Херцеговине у Бранковину доселили, и од који су и у Херцеговини неки власници били, и овде у Бранковини једног од њих, као од одабраног племена и куће, Турци поставе за кнеза, именом Статоја. А после Кнеза Станоја не зна «се да ли је ко из те куће Неналовића у Бранковини каквим -ласником под Турцима био, до кнеза Алексе.

Ево шта каже и народна песма о закључку дахија да народне Кнезове и главне људе исеку, које је Дахија Фочић редом избројао, као и Кне-а Алексу што је именсвао:

„Док погубим и Алексу Квезда | „Цари Ћесар кад мир учи„Из лијепа села Бранковине, | нише, „И. Јакова брата Алексина: | „А они се Цару предадоше, „Цар и Ћесар кад се завадише,. | „И код Цара пнезови посташе.

„Код Ћесара Обрштери бише, | „Многе Турке Цару опадоше, „И носише од злата качкете, „Седам Паша што су опаднули, „Попл'енише еве турске па- „Опаднули, па их поморили; Ланке, „ Ови Паше, а ми смо Су„Поробиаше, ватром попалише, баше!“ —

Како то дахије закључе, одма пошљу по Србији у сваку касабу својим муселимима тајну заповест и одргле им и дан, да сваки Муселим свога. Кнеза погуби. А на Кнеза Алексу, који јен осим горе наведеног неку књигу писао и мајору Митезеру у Земун псслао, коју су Турци уватили и која га је здраво компромитирала, пође сам Дахија Фочић-Мехмед-Ага, не могавши се поуздати, да ће Алексу, Бирчанана и Кара-Ђорђа други ко моћи погубити. Но прво напред пошље п јави Кнезу Алекси, Бирчанину и Грбовићу, да ће у Ваљево и Шабац у теферич са 200 момака изаћи да лови, пак да му Кнезови преправе конаке и ране за људе и коње; и тако у Ваљеву Кневови по поруки Фочићевој спреме што треба. Фочић удари преко београдсхе нахије да узгред Кнеза Станоја посече и да у Ваљево иде, но у путу пресети се, да ако прво Станоја песече, то ће се у Наљеву чути и Кнезови побећи; и тако дође Стапојевој кући, ручи, остави Стапоја на миру, па одма оде Ваљеву.

Кнез Алекса, Бирчанин, Илија и Милован Грбовић (син Кнеза, Николе Грбовића, који је тад боловао) не надајући се злу, изађу из Ваљева и сретну Фочића у пољу Лубенину; он их претворно лепо прими, па оданде пођу к Ваљеву, но како дођу и сјашу коње у Ваљеву, одма Фочић сва три метне у тамницу, наметне им синџир на врат, и обе руке заједно у једно гвожђе, што но се зове

с: