Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа I

— 632 —

лисице, које је Фочић са собом донео, и томруке. Они су били тако оковани да се нису могли на! окренути, ни својим рукама, леба до усга донгти, него су их други зарањивали.

Како чује у Вранковини брат Алексин, Јаков Ненадовић, да су кнезови поапшени, покупи неколико оближњи кметова и узме уза се свога зета Живка Дабића, огрче у Ваљево, покупе неколико стари Турака Ваљеваца — јер су Ваљевски Турци Кнеза Алексу и Бирчанина здраво уважавали и пазили — п оду Фочића молити да пусти кнезове. Фочић каже: „Нису ме лепо дочекали и конаке спремили, но најпосле донесите сто кеса глобе, па да их пустим“. Јаков, како то чује од Фочића, не почаси ни часа, него од трговаца Срба и ваљевски Турака и своје готовине прибере 19.500 гроша откупа, Онда је био цесарски дукат 7 и по гроша. Па оде по пријатељима и кусур "оваца тражити и састављати. Ваљевски Турци, који су били у вече обрекли сав кусур новца дати, у јутру кад дознаду да ће Фочић и новце узети п кнезове посећи, стану се Јакову извињавати да код себе новаца немају, него да ће му за неки дан набавити п дати. Из Алексине куће сва чељад и деца поскидали су свој накит, жене поодрезивале и ситне паре са подбрадника, и послали за откуп кнезова, да би се тим сајаги Фочић уверио, да већ других новаца нема, па не би ли се сажалио да пусти кнезове.

Викао је Бирчанин и Грбовић из Тамниџе: „Јакове брате, тражи, састављај и подај колико год ишту, само живот откупљуј“. А Алекса је једнако викао: „Не дај, Јакове, не дај паре, не остављај ми деце под дугом да робују, он ће и новце узети и нас посећи, из ових синџира и из ових лисица не мисли он нас живе пустити, но кажем: не дај ни паре, не остајте под дугом, да нам деца просе“.

Добро је проникао Кнез Алекса, да ће жртва за свеј народ бити, и да га Фочић ни за откуп ма какови велики новаца жива неће пустити. И тако после утамничења трећи дан изведу кнезове из тамнице, Милована Грбовића пусте, а Алексу и Бирчанина вежу. Види Кнез Алекса да му се прикучио крај живота, па запита: „је ли ту Јаков, да му нешто кажем“ Милпсав из Дупљаја, његов буљукоаша, плачући рекне: „Није, кнеже, овде, но кажи мени, ја ћу му казати!“ „То му — рече — кажи, да ни он и нико од сада Гурцима не верује.“ А песма још овако даље каже, да је кнез Алекса своме брату Јакову овакав аманет оставпо:

„Хеј Јакове, мој рођени брате! „Ти не држи веру у !/урчину. „Турчин нема вере ни закона. „Гди га сретнеш ту 1а и тамани „Да ти русу не посјече глав;!... „Бог убпо свакога Србина:

„Који држи вјеру у Турчину.“ —

После тога, кад их на губилишге доведу, Алекса, је био при себи и ни мало се смрти плашио није, па слободним гласом дахији рекне : „Фочићу, Фочићу! Не молим те за живог, него те само молим, немој ме бешчасном смрћу морити, но сабљом, којом се јунаци губе, а зпај, Фочићу, да ће моја крв и пред Богом и

ава ови да