Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа I
ДАМ У О АЊА, Ху
И
од Милоша да све оне војводе, које су се налазиле у Хотину на пиздржавању правитељства руског, прими и службе им даде.
Тако и Јаков Ненадовић са својим сином бив. војводом Јевремом и свом његовом породицом у пролеће 1831 год. из Хотина, пређе у Србију и у Бранковину у своју кућу својим синовцима Проти Малеји и старијем брату Протином Николи оде.
Кад је Јаков после овамнаестогодишњег одсуства свог дошао у своју милу домовину, за које се слободу десет година са Турцима оорио, и кад је насгупио на ваљевску нахију, гомиле народа мушког и женског пола врвила је пред њега и његову породипу, те су их дочекивали и износили пред њи јела и пића. Бризгале су сузе из очију и с једне и друге стране од радосног усхићења тог састанка. И тако до у Бранковину свога старог господара Јакова стотинама душа лопрате.
Затим се Јаков пресели из Брапковине у Ваљево, смести се у конак. Његов астал никад није био без гостију, њему су долазили у посету грађани, чиновници и сељаци, које је он упоредо за свој астал са породицом његовом стављао и угопћавао.
ј Јаков је живио тако до 1836 год. Те године разболе се, па како у Ваљеву није било лекара, оде у Београд да се лечи, и одседне испод Зерека у кући Дијамандиној, где је се лечио и боље му будне; па намери да иде у Ваљево, но на несрећу његову дође код њега Кпез Милошев лекар Куниберт, те му неки лек препише, и он га употреби, од кога му одма суде зло и на пречац умре. — Говорило се да је по заповести кнеза Милоша отрован. — Његово тело, његовом породицом, однешено буде у Бранковипу и сарањено код цркве Бранковачке, поред гроба брата, његовог Кнеза Алексе. На гробу Јаковљевом његов син Јеврем подигао је један висок четвороугли камени споменик, под којим и данас почивају кости Кара-Ђорђевог министра и његовог |. војводе Јакога Стевановића Ненадовића.
Јаков је био врло 'обар, паметан и вешт војсковођа за време српске борбе за К'ра-Ђорђа; он је био први и најзнатнаји ВОјвода и државник Клра-Ђорђев. Јакова су војници и подчињене му војволе љубиле, слушале га и одане му биле. Народ га је са сларешинами за његово праведно, несебитно и човечно понашање поштовао и уважавло. Он је био и мудар државник. Ево шта о Јакову каже барон Дибић у свом извешћу, кога је руском двору 1811 год. поднео: „Србија имаде у Сенату све саме поштене и талентима обдарене људе, који ако какве пи учине погрешке, за то их чине, што у Србији средства оскудевају, а п основана знања и искуства ретка су; ал Младен, Јаков и више њих, јесу људи, који и у другим државама не би најстражњи били !“
За сво време десетогодишње борбе Срба са Турцима, Јаков · је се борпо увек са босанском војском на Југо-Западу. Јакова су држали скоро за највештијег и срећног војводу, јер готово свуд је у бојевима над Турцима одржаво победе. Он је осим напред наведени битака био још у многим и другим биткама. Но срећан је био, те није више на себи имао, џег» три ране. Једну је добио на глави у битки код Лознице на Жичком пољу, други пут је здраво рањен био у ногу у битки код Љешњице прогонећи Осман Пашу и Французе, п трећи пуг био је рањен у де-
ЖАпвст Кара-Ђорђа 41