Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ШЕСТА т

Добровски писао у Париз, да већ чита Песнарицу са својим ученицима, и опет помиње, како су га молили један Данац и два Немца да преведе његове песме (реп. 1, 149. М тако даље, непрестано скоро у сваком писму. У истом писму обећао је да ће оба дела скоро рецензирати, док међутим Песнарицу није рецензирао он већ Ј. Грим, Целу пак Песнарицу превео је на немачки и послао Гетеу ФШисљма 480).

Грим је провео у Бечу од октобра 1814 до јуна 181) године, Шу се познао са Бечким ученим круговима, а кад се Копитар вратио из Париза, и с њим, УОд особите је користи — вели он — за моје научне студије било што онде почех познавати и словенске језике.« (Ехтзсћ ц. (Скиђек Епсусјор. 5. у. Сптт Ј.). Разуме се да му је Копитар у томе био на руци, пи да му је за српски језик дао као читанку Песнарицу. Може бити по властитим побудама, а лако је могуће ипо жељи Копитаревој, он је, вратив се у Касл, написао рецензију и послао је Копитару Фреп. П, 103.). Штампајући је! Копитар је додао ову напомену: »Редакција словенског одељка ових листова честита себи што је приказ ове збирке српских на= родних песама, у коме је естетичка оцена и упоређење са „5ОПпштеп апЧетег УМојкег“, дала у руке једном од највећих немачких познавалаца ова= ког блага « — Али још више се има честитати српском народу што је Вуков рад похвално предусретнут од таких научних величина као што су Копитар, Грим, Ранке и др., те је тако пред Европом приказан и они његов језик и његова поезија. Требало је да дођу велики догађаји 1912 и 1913 године па да се у Европи почне опет тако и толико говорити о Србима као за време Вукова књижевног рада.

Рецензија Гримова је опширна, говори како о спољњем облику, о стиху, замецима слика, обртима у изразу, сталним епитетима, епским опи= сима у питањима и одговорима, тако и о унутрашњој садржини, поетским лепотама, мотивима и др, и све то пропраћа објашњењима и паралелама из народних песама других народа, — тако да је немогуће и у сажетом облику све овде изнети, зато ћемо само понешто из ње навести.

(Од особите лепоте налази да су почеци неких песама, које почињу привидно индиферентном ствари, као неком загонетком, и одмах се не= приметно даје и објашњење, »као што птица у полету, прво неко време шестари и пошто је тако лебдела над својим предметом, одједанпут се лако на њега спусти.« Као најлепши пример те врсте наводи почетак песме о Хасан=агиници. У њој »треба да се каже како Солестан јунак мирнолежи у своме шатору; али се пева о белим пегама у зеленој гори; пита се: да ли је снег или су лабудови! одговара се да је снег отопио би се, да су лабудови, одле= тели би; и тек после ове припреме спушта се песма на саме беле шаторе. « Иако не тако лепи, слични су почетци и песама 62 ФПовила се бела лоза винова) и 16 Фетар ружу низ поље носаше)у. »Место што би се у прози

' У леп. АПеа. [. Денипо, 1815. бр. 74 стр. ::68—1280, од 15 септ.