Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

14. - - ОДЕЉАК ДРУГИ

облике, па је готов посао! — То му се већ није учинило тако немогућним, и могло га је навести на рад. Да је тако нешто било могло би се закљу= чити и из Вукових речи у одговору на Светићев Утук. Светић је рекао да му је Лука »скрпио« Писменицу, а он одговара: »Што је у оној Писменици најзнатније и готово једино ст. ј. примери од склањања имена и од спрезања глагола, оно сам ја написао још у почетку оне године у Бечу, прије него сам се онога прољећа с Луком у Будиму састао.« Фр. Сп, Ш. 8). М заиста његова Писменица представља само ЈУ частв у Стилолбтн нан ХУдожнолбовн« «стр. 47—156) Мразовићеве Граматике, а све остало Д—Ш. Му оставио је, јер му се чинило » да за сад ние тако нуждно;« »само — вели — о писменима (ербо с нљима пишем ио Гласоударенњуу да би ме други болђе разумјети могли; морам мало у кратко пробеседити,« (Оба ова одељка израђена су независно од Мразовића.

Што говори о акценту, то је у главном као у Лукину »Опиту, али има и неких разлика.

Лука разликује три »пригласила« за дуге и једно за кратке слогове, не одређује их ближе, и наводи за свако потврду само код двосложних речи; :. пригласило одуљујуће, <> ассетћ из ргојопрап5: дуга (на небу), вбда < и 3 л, ј. аориста од вбдати), рана (храна); 2. преодуљујуће (Су асс. зирекргојопсапз5: дуга, вода, рана (све 2. пад. мн. од дуга, вода, ранау; + подижуће (6) асс. ајеџап5: дуга ж. р. од адјектив дугу, вода «адџау, рана (ушпизу; и 4. преподижуће (7) асс. гирегејеуап5 дуга (2 пад. једн. од имен. дугу, вода 4. л. ј. врем. сад, од водатиу, рана (2. пад. мн. од рана). Први његов акценат је што и данашњи. висок ("> дуга, вода, храна; други је исти тај само испред дугог слога: дуга = дуга, вбдда — вода, рана — храна; трећи је један за обележавање и кратког и оштрог акцента: дуга = дуга, вода — вода, рана = рана; а четврти је што и данашњи снажан: дуга = дуга, вода = вода, рана = рана. Не може се тврдити да је Лука заиста овако разликовао акценте, јер нема примера за једносложне, тросложне и вишесложне речи. Али даи код њега то све није било јасно, види се по томе, што осим кратких и дугих слогова разликује јоши »посредње,« и мисли да су може бити и они двојаки »н, пр, црвен, гоћ, тиђег; црвен, Фе Кбће, гибог; разлика бива отуд, што први слог у другом случају нешто узимље »особито од дугачког до себе стојећег слога,« док међутим ти слогови нису »посредњи,« већ кратки акцентовани «као што и он код прве речи бележи), само је први са кратким С» а други са оштрим «<) акцентом и квантитетом црвен, црвен.

"Вук даје и описе ових акцената, али — нетачно. За »пригласило одуљујуће« вели да се пише над оним самогласником »на коме се самом, глас протеже н. п. трава, рана, дуга, вдз, струк,« дакле даје му вредност акцента дугог (2 у двосложним и вишесложним речима, и снажног 60» У једносложним речима. »Преодуљујуће пише се над оним »писменом,

на коме се глас тако верло протеже да и слљедућући нљему самогласним