Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

сл

ГЛАВА СЕДМА Џ

писменима Фербо оно по највише у среди, а рледко на крају или у по= четку долази) од свога продужаванља нешто предаје н. п. десет лљуди; шест кбнђа; седам !бзика.« Разлику између ова два акцента каракте= рише тиме што се код првог продужавање ограничава на једном слогу, а код другог се преноси и на слог иза њега, Он није осетио да је код трећег примера слог кратак, а не дуг: језика. За трећи дуги акценат (»преподижући«) вели да »се пише над оним самогласним писменом на коме се глас мало више подиже и развлачи, и од развлаченва мало слве= дуђућем писмену предаје н. п. благо, драго. злато,« што за трећу реч није тачно, а за прве две_имогло би поднети, ако је под њима подразумевао одређени вид средњега рода од придева благ и драг. »Пригласило поди= жуће« С» означава као и код Луке оба акцента на кратким слоговима С и оу: ндга, вода, рана, врана, кад, сад «т. ј. рана, врана, кад, саду.

(О томе, да ли у писању треба обележавати и акценте или не, Лука оставља да одлучи граматика, али мисли да у добром речнику свака реч мора бити обележена акцентом, а граматика мора дати обавештења о промени акцената »у прегнутим речма.« По Вуку пак они служе само томе да би се написано могло »болље разум!ети«. Зато »пригласило оду= лућуће 6) нуждно је поставити код риечи које су по писанђу Једнаке с другим риечма, а по значенђу и по гласу различне н. г. рана, чим се рани, рана, Тазва на пелу.... купити, узети за новце Феашепу, купити, скуплђати.... В прочем глас овога пригласила чулесе код свију прила= гателни имена у родителном падежу множ. броја; н. п. добри људи.« За »пригласило преодуљујуће« вели да се поставља код свих именица у 2 пад. множ.: трава, народа и »код неки Тедносложни и двојесложни риечи, које се тако протежу н. п. Гд, као од матке родвен« (а камо му други слог да се ина њега глас протегне ћу. За она друга два вели да ће ретко кад бити потребно да се обележе, јер се и без њих реч може разумети.

(Остали део Писменице могао би се поделити на двоје: Вуков и Мразовићев. Вукови су обрасци именске и глаголске промене, напомене о одступањима, и правила о постанку глаголских облика, у колико су и једни и други српски облици различни од словенских; Мразовићев је план и распоред градива, граматичка терминологија «негде мало посрбљена), опште граматичке дефиниције и правила која су једнака за оба језика (пре= ведена, разуме се, са словенског на српски). Али и у овом другом делу има понегде одступања, која, готово увек, иду у прилог Писменици. О једнакостима нећемо говорити, јер би морали готово све прештампати, али морамо истаћи неке различности.

Мразовић уза све врсте променљивих речи (сем уз бројеве» ређа њихова «својства,« н. пр. за имеиице вели да имају 6 својстава: вид, начертаније, род, число, падеж и склоненије. Прва два својства говоре о постанку речи, као нека наука о основама. Вук то свуда изоставља, као што то и не спада у науку о облицима.