Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ДЕВЕТА 109

6. (С гласом х стално се мучио. У другом издању га је сасвим изо= ставио, а у овом и трећем задржао, али у оба није био доследан: у истим случајевима, а често и у истим речима негде га у овом издању пише а у трећем изоставља, и обратно,

На крају је »Толкованје« 273 речи. У првом издању Речника доста речи су тачније објашњене или са диференцираним значењем (ага, агиница алка, антерија, ашиковати, барјактар, басамак, бег, бедевија и т. д); а код неких је исправљено нетачно објашњење «алај, баша, ђогат, дахија, Ђако= вица, кондир, кулаш, тефтедар, чауш, Шара планина). Нису унесене у Реч= ник речи које се овде наводе: левер, Несшопоље, окнивен (ни окнити), · пехар, (Скендерија, узун; а ни у прво ни у друго издање нису унесене: бакшиш, бајрак «већ само барјаку, гарабиљ, кардаш, крхат, Прудови. Шпмшир-ослица није унесена у прво издање, а у друго је унесена шимширкаша као што је и у тексту песме доцније исправио. Неколике речи, које су овде остале без објашњења, објашњење су у Речнику «велена када, калопер, невен, Умет и Мухамед, Шам), а неке су и у Речнику остале без објашњења Фидија, дели, илинча, лале, Леђан, мемла, (Ози). Тачније него у Речнику овде су објашњење речи мискал и ункаш.

Због велике вике, која се дигла на његов правопис у првој Пјесна= рици и Писменици, он је ову другу књигу штампао до тада уобичајеним правописом, надајући се да ће тако више претплатника добити. Али у томе поступио је тако, да не може бити никакве сумње како треба чи= тати (н, пр. пише дђевоИка, а не дћвоика; конљицђ, земљицаа не коницљ, землица и т. д». Јамачно је зато ова књига и нашла бољи одзив код читалаца него прва, па чак и код Стратимировића, који му је само замерио што није у једном стиху написао сшарало него сшарога (Преп, 1, 1547.

(Осмог марта 18:6 изишла је Копитарева рецензија ове књиге (КЛ. Зећг. 347) у којој говори исто толико о језику колико о песмама. Наро= чито истиче да је ово прва књига у српској књижевности, која је напи= сана чистим и правим српским језиком. За песму »Устанак на дахије« вели да је два пута дужа него Омирово набрајање лађа, и да је пуна особних имена. Ове песме, вели, у опште често подсећају на Омира: Краљевски синови носе писма, грле слуге; царице негују рањенике; принчеви чувају овце, јунаци плачу и Т. д., а као врхунац сличности, слепци ове песме певају уз гусле. »Ако се Хердерови »5Шштеп дег МбКек« смеју узети као цвет народне поезије, то рецензенат не зна да ли се икоји народ данашње Европе може у томе погледу мерити са Србима.« Како је рецензенат прве Пјеснарице готово све казао о метруму и поезији ових песама то он при= води неколико превода од речи до речи »са жељом да какав Гете (прево= дилац Асан-агиницеу и ово дивно цвеће на немачки Парнас пресади.« Пре= ведене су песме: »Девојка јунаку прстен повраћала« (1 609», »С оне стране

1 (Ову је песму доцније превео на Немачки. — Р.Ф.В. 19 бр.3 и 4 стр. 152.