Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ДЕСЕТА 128

Али до јула месеца и то је потрошено, и он се нађе у великој новчаној неприлици. »Продао сам, пише Мушицком, Чивутима све што се могло продати бнајпослије и кошуље и мараме с врата и из џепа; само да не умрем од глади).« Куда се год обратио за помоћ, био је одбијен. Богати трговац Ст. Константиновић није му хтео узајмити на месец дана 50 Ем. у. Обраћао се кнезу Розумовском да се претплати бар на 25 Речника, али није могао ни изићи пред њега. Обраћао се и руском посла=

нику грофу Головкину, »а он ми — пише Мушицком — каже на кратко, да смоми Серби Њемецки, ида Москови за нас нити су кад марили, нити сад маре, нити имају узрока зашто би марили; и да он мени ни од царскије ни од своије новаца не може помоћи ни с једном крајцаром, а камо ли с којом стотином форинти; него ми каже да идем Њемачком владјенију и од њега помоћ да иштем, па ми да натраг и втору част пјеснарице, коју сам му био донио на дар, говорећи да не разумије српски, и да нема кад читати. То ми је све изговорио с веселим и умиљатим министерским лицем.« Дотле му није, вели, падало на ум да се обраћа немачком цару, а кад му овај то рече, помисли »ајде да огледам и то барем да се зна да сам све чинио што ми је било у власти«.. Истог дана после подне оде у кабинет да

се запише за аудијенцију. Ту му кажу да се може записати после 8 дана.

Копитар му међутим напише молбу, и он изиђе пред цара. Ту своју аудиенцију овако описује:

„Кад дођем у јутру у 7 сати у кабинет, а то у једној соби чекају више од 1о0 људи и жена, помислим ја у себи: кад ћемо ми сви добити ред да говоримо с царем, зашто сам мислио да ћемо ићи к њему један по један, као дуовнику на исповјед; кад уђемо у једну велику салу па ста= немо у ред у наоколо, док један пут почеше ђекоји шаптати, је ли то цар: Кад ја погледам, а то он зашао редом од једног до другога те узима прошенија и пита шта је! (Онда ја већ виђе каква ће бити аудијенција, и одма се поче кајати, што сам се мучио и толико пута пењао у трећи кат (зашто сам мислио да ћу доћи цару у собу, па да говорим с њим на само као с човеком, а не као с царем), и да сам био близу врата, одма би изишао на поље, али будући да сам био чак на другом крају сале, помислим у себи: Кад је дотле дошло, ајде већ сад што му драго. Кад дође до мене, дам му и ја моје прошеније, а шта сам му могао рећи, кад слуша толики свијет! Сваља да је то зато и измишљено тако, да људи не могу молити ни откривати своје невоље;; кад узе прошеније, он ми рече да ћу добити....«! У прошенију «од 24 јула) Вук је изложио да је близу краја привео штампање »илирско=немачко=латинског речника, као што се из прилога види. Али и ако га је народ претплатом доста помогао опет није у стању да то дело доврши, па исцрпавши сва средства која су му била могућна, а знајући да је његово Величанство слично предузеће фран= цишканца Штулија скоро кроз 30 година помагало, усуђује се своје по= следње прибежишту потражити у ногама престала. Потребно му је још

зово Е. у. '/. и то је пренумерантска цена од 150 егземплара, и ако би

: Нема продужења, које је било на другом изгубљеном табачићу. Писмо ово од 3 децембра 1818, које Вук помиње и за које Мушицки вели да га није примио (Преп. П, 231 и 235), није ни послато и зато се и нашло у Вуковим хартијама и није штампано с осталим.