Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

126 ОДЕЉАК ТРЕЋИ

по том совокупленпо собственнихљ нашихљ рчти познамо цбло полље нашег езвка; да видимо на чему смо; да смотре писателљи и образо= вателђи езмка, како народљ производи рућчи, како ихљ слаже, како ихђ умекшава и учинава за обшенародне разговоре и сообшенје меели; да вникнемо у разнообразте рбити по различнем“ предблима народа (Сербскогљ; да изђ свега тога ф!лологљ правила за себе изведе; да Иностранци, као што желе, и сама наша проча (Славенска браћа нашљ прекраснни дталектљ нарфчте) познаду; наконацљ да видимо колико нам“ оскудфва за изобра= женте, усовершенје и обогаценте езвка, кои нам е едино средство, коимљ лагше, извђстнје и скорје кљ нашему обшцем' просвЕценпо и нравственном“ усовершенпо доћи можемо... РЕчникљ (Сербскти мора (садљ за первни кратљ; представити (Серблемљ нљиовђ собственнви езнкљ — наИсветпо народност —- онако какавђ онљ самљ по себи еств. Онљ мора изљ самог“ народа, кои нљимљ говори, почерпанљ бмти« Као правдајући тај свој поступак додаје: »Славенскти езмк остае источникљ обогашенја (Сербском“ езмку, као и РоссТском“.. За (Славенске Речи, кое благоображенна и учена част народа већљ и устменно и писменно употреблава, кљ тому и за друге косе нам! требао за пртите богатства и красоте чужег“ кнБи= жества, нужданљ нам е други Рбиникђ, као прибавленје (Сербскоме, о коем' бесфдимо. Медљу нвима ђе бити тфсанљ, лакђ и пргатанљ сојозљ. (Совокупленје таковог РЕчника друпи е искусанљ кнвижевникђ (Сербскти на себе узео: — (Оба ће се Рбчника, са временомљ, у едно слити за утвер= жденје, возввишенте и отличје кнљижества (Сербскога« (Г р. Сп. 1. 92—94).

Ово је Вук рекао или зато што му још није било јасно какав треба да буде српски књижевни језик, или «што је вероватније; да угоди оној »благоображеној и ученој части народа,« и да је више придобије за прет= плату, У прилог овог другог узрока говорио би и језик у овом огласу који је пун славенизама, иако је писан после посвете и предговора другој Песнарици, где је језик готово беспрекоран.

И Вук је имао право што је издајући Речник рекао да може »сло= бодно казати за ове ријечи, што су овђе скупљене, да су све у народу познате, и да се овако изговарају као што су овђе записане« Ср. Сп. Б, 9. Једино што би се могло забавити, то је код имена лица која је исписао из Рачанског Поменика. Мако он тврди да она »живе и данас у народу (Српскоме, по неким мјестима мање по неким више« (Ср. Сп. [ 2, сумњиво је да су и у његово време била у употреби имена: Вечерин, Видач, Владул, Војдраг, Годомир, Гријак, Дабижив, Данчул, Драило, Дракша, Дубравац, Дујак, Казимир, Обретен, Оливер, (Оливера, Прибјегар, Пуреш, Радас, Радоба, Радобуд, Радун, Радусин, Радука, Рекула и т, д.

1. У позиву на претплату вели да ће у Речнику бити »све Сербске рбчи, косе се налазе у Рбчницима: Курцбековомљ «ком е само именомљ Сербскт), Деллабелли, Бело стенцу, Мамбрешићу, Стуллп о Вол= тичжбо, Хаиму; и имаће [ошт' едну трећину правнхљ _Србскихљ рбчТИ, косе се ни у едноме, отљ речених Рбчника, не налазе.« (Ово се може узети као тачно само ако се под »српским речима« тих речника разу=

! Мисли на Мушицког.