Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ДЕСЕТА 120

мевају само оне речи које је и Вук чуо у народу. Ништа друго из њих Вук није унео. ЕЊему су они служили само као подсетник да не би какву реч испустио, и ништа више.

>, Унесена су у Речник и географска имена која су Вуку била позната и која се налазе у народним песмама. Нека од њих Вук није знао где су, и остала су без ознаке (Барат, Бистрица, Винош, Власанице, Гламоч, Грачаница, Јањина планина, Качаник, Котари, Кунор, Леђан, Ливно, Мезево, Ођунлија, Озија, (зин, Самодрежа црква; а друга су погрешно одређена «Дувно, Кладуша, Лим, Маковиште, Марица, 2», Подго= рица, Прилип, Тврдош, Чево, — Кчево).

3. Ставио је на своје место и речи које је чуо да се говоре, али им онда није знао значење, или које се у песмама налазе, а не зна им зна= чење, или на време Скад се Речник штампао) није могао наћи како се зову немачки (као алем (алин) драги камен, андрак, бешкот, брадање, бу= чевина, велен, гребештак (мач), греш, дели, дин, дороц, жуборика, зато= мити, илинча, иман, канат, коштуница, лане, левента, мемла, ниће, паћел, перде, плесмо, пљуцавица, санџак-алајбег, скувија, срчаница, утакмице, факља, чврчак, челебија Окдрепчаник, перде и срчаница објаснио је у предговору. (Овде долазе и имена трава и дрвећа, за која није знао како се зову не= мачки, а код којих је ставио ботаничко име, то му је казао Андрија Волни, бивши управитељ Карловачке гимназије.

а. Издајући први оглас о Речнику мислио је да издвоји и дода на крају Речника турске речи, заменивши их, колико је било могуће, српскима. Али Копитар је био за строго азбучни ред, и о томе му је и пре писао, па је то поновио после огласа «реп. |, 159, 162). Тако је сав Речник аз= бучки уређен. Само већина апелатива и придева изведених од имена места нису стављени као засебне речи, већ су изређани уз главну (види 5. У. Бајна лука, Бијељина, Вараждин, Вилиндар, Врдник, Гергетег, Ђаковица, Јаго= дина итд, итд.).

5. Турске речи су обележене звездицом. За њих вели да се већина може избацити из језика, јер имамо и српске, али за неке држи да ће остати, да их морамо задржати и посвојити, као н, пр. боја, аманет, теп= сија, ђерђеф, топ, барјак, брк, бурмут, чакшире итд. »Али зато опет ни= какав паметан човек не може рећи, да је Српски језик опогањен туђим ријечма —- и да се зато не може језиком назвати. Данас нема на овоме

свијету ниједнога језика («ни старога ни новога), у коме нема туђи ријечи... Али зато опет ја туђе ријечи не браним, него и ја кажем да се треба

трудити и чистити језик од туђи ријечи (не само од Турскије, него и од сваки други чије му драго било; зашто н. п. Латинске или Њемачке ријечи, нијесу нама ни мало љепше од Турскијеу колико се може; али што се не може, не треба за оно мрзити језик... Боље је узети туђу ријеч која

је позната у народу, него ли наопако нову градити.« 6, »Мени е као у Сербјиродљеном, и бавившему се непрестанно до садљ сљ сонародницима по различнимљ предблима, пространство и раз= > | лика народног езмка доволвно познато. Зато самљ могао и кодљ многихљ