Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

128 ОДЕЉАК ТРЕЋИ

Ба различне нашега истог езмка дталекте назначити,« вели у огласу ечника «Гр. Сп. |, 9».

У подели језика на диалекте одступио је од поделе изнесене у Пи= сменици, што је изоставио »Славонско нарјечије«, а »Сремско« поделио на двоје: »Ресавско којим говоре (рбљи по Браничеву, по Ресави, по Лијевчу и по Темнићу и горе даље уз Мораву, по наији Параћинској, по Црној ријеци и по крајини Неготинској; и Сремачко, којим говоре (Србљи по Сријему, по Бачкој, по Банату, по горњој Маџарској и по Србији око Са и око Дунава «до Мораве). Највећа је (и готово једина» разлика између ови нарјечија у изговарању слова б«, и много тачније него у Писменици одређује херцеговачки изговор на четири начина: »а) ђе се на њему глас не отеже, онђе га изговарају као је, н, п. бјелило... бу у оваковим ријечима послије д, л, н, ш претворисе дућ, луљнуња у ћ, а остане само е, н. п. бед,!.. вура ђе би требало на њему глас отегнути, онђе се изговара ије, н. п, бијело... гу пред 7 (а) изговара се као и н,п. сијаши.., — дуд (Сремачком нарјечију изговара се двојако; ау «и највише) као е: н. пр. вера... 6) као и н. п,. лешши. — А Ресавско се само по том разликује од Сремачког, што се у њему. онђе говори е, ђе је у Сремачкоме и, н, п. лешетши...« Затим додаје је те особине ресавског говора у деклинацији, које се не виде у Речнику. „.змеђу ови

нарјечија мени се чини да се најједначије изговарају ријечи у Ресавскоме: зашто се у Сремачкоме може чути (понајвише у ђекојим глаголима тре= ћега спрезања у наклоненију неопредјеленому и по (Сремачкоме и по Ресавскоме, н п, разболшши сеп разболеши се, позеленио пи позеленео. [ако се истс ове ријечи могу чути у Ерцеговачкоме по Ерцеговачки и по (Сремачки, н, п, сшиђеши се и сшидиши се, позелењеши п позелениши.у

Као што се из овога види Вук је поделио своје раније (Сремско наречје на Сремачко и Ресавско само по томе што је ш из презенске основе продрло и у инфинитивну и то не само у Срем. већ и у Херц. наречју, и то не стално, већ се налазе и паралелни облици, као што је и он сам опазио — разлог сасвим недовољан за карактеристику једног диалекта. Али осим е и и код ових глагола, он у Речнику наводи и неколико других речи, као где (и сложено свагде егћс.у гди, Ђе; овде, овда, овђе, онде, онди, онђе; пролешни (ресу и пролешњи (срему секира, сикира; сме (подсме) смеј, смије; гнезбо, гњиздо, гнијездо; нагнездити, нагни= здиши (назњиздиши 2), назнијездиши. — А разлику између рес. и срем. с једне и херц. с друге стране обележава и облицима од («и слож. штогод еге.у и 205; лане и лани.

Има недоследности у обележавању диалеката н. пр. Нема рес. диалекта већ само срем. и херц. у речима: ливање «са свима сложеним) ливаши, оселшши, заповедиши, зашицање, затшрудниши, косир, немиши, обелиши, ошишаши, порумениши; нема срем. греј., изболеши, сшидење, Ћушење, гнежсђење, тнездиши; рес. и срем.: трејање, треоша; дотореши, преливање, преливаши; рес.: ожушење, шшење, киџење, шушење, оврећи, а срем. и рес.: ожсућење, шћење, шућење, кишљење, овршјећи; без ознаке

' У напомени додаје да се ш некад не претвара: шјеме стјеница, тјешити, тјештан, тјешњи, а д врло ретко н п. подјела здјела (говори се и жђела).