Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ДЕСЕТА 131

о ријечи којој мисли и приповиједа,« зато је »код ђекоји ријечи описао, што се краће могло, ђекоје народне обичаје, и додао приповијетке (и овђе може бити да је ђешто изостало, али додато и измишљено није заиста ништау« Тако су описани: бајања и врачања едномјесечићи, ласа 1., обзинути, сугреб, чекало), веровања Флаговијест, Богојављење, видовит, вила, вјештица, врзино коло, вук 2., вукодлак, вукоједниа, дуга, јаштерица, куга, кукавица, мела, мијена, сраслица, стуаћ, Ћирилов дану, осивош народни «букара, добјеглица, задужбина, закрстити, Златоје, клати, клијет, кмет, кнежина, кнез 2., комидба, крвнина, кум, мазија, моба, молитва, мо= лити се, намастир, отмица, пандур, поп, пореза, редити, село, спаија, спрега, старјешина, тарпош, творило, тужити, читлук, читлук=саибија, школа), игре «банати се, клис, купа, прстен), обичаји «бабине, даћа, додоле, дружичало, женидба, задушнице, колачи, крсно име, материце, молитвена чаша, наздравити, наконче, напијање, побратим, поскочица, поступаоница, прислављати), обичаји о празницима (бадњак, Божић, варица, воскресе= није, Ђурђев дан, завјетовати се, Ивањ дан, коледа, краљице, Лазарице, милати се, печеница, положајник, ранило, чесница;, приче о јунацима (обил) и о појединим месшима Голубац, Двориште, Дечани, затроношити, Зворник, Мачва, незнабожац, Гројан, Цариграду, и пуно дрфих сшшних, понајвише смешних прича (бабини укови, Богојављење, болећи, варење, врагађур, дембел, ђаволак, злогук, зорац, исписна, јагњиво, кикош, киснути, клинчорба, ко 2., корњача, краса, лагала, метиљ, минути, Нитковић, од!, петраш, пириватра, посвињити се, причешало, пуштеница 2., стидак, ујам, четвртину). И ово је Копитарева идеја реп. П, 122).

и. — (Све су речи обележене акцентима. Како је Вук сад мислио о акцентима, говориће се у глави за овом, а сад ћемо само рећи како их је обележавао у Речнику. То обележавање још није ни тачно ни доследно,

а). — Не разликује два кратка акцента, већ једним С) бележи и: аван, авлија, и: абати алва. 6). — У речима које имају кратак акценат на првом слогу, а други

им је дуг, акценат и не обележава, већ само дуги слог; авебт, аваз, абање, ајање, итд. кроз целу књигу. Ређи су случајеви да је акценат обележен: богмање, гутање, кошење, али код придева је обележен: бапски, брављи, влашки (и Влашка), свињски итд.

Тако је и кад је трећи слог дуг, па се не зна да ли је акценат на првом слогу н. пр,: бјелобрк, бугарчад, Будимир, водичар итд; (ређе је обележен: алдумашче, водоплав, беглучебње), или на дру= гом, н, пр: бунгурање, будалаш, Варадин, вековање, итд. «ређе је обележен: абењак, аберник, амбарање, Бедчин, итд). Тако је ако је и четврти слог дуг: будалисање, воденичар, во= деничиште, враголисање. Па чак и пети: буљубашовање. Али је ово овако само на првим табацима (код речи на А, Б и Ву, а даље је свуда обележаван акценат: конопљиште, комадање, комен= дијаш итд,