Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ЈЕДАНАЕСТА 188 _

том 4 гледамђ не бмли како избашо њв, ђ, Б,%, ис п јошт' кад бн се могло јо и а, а онђ хоће да ми јошт' натовари 5, 5 Бе (у, и остале коекакве непотребне грчке падметке« реп. |. 164).

Кад је почео с Копитарем сређивати Речник, ваљало је то питање преломити, јер је од тога зависио азбучни ред речи у Речнику.

Вук се о томе преписивао (а можда раније и разговарао) с Мушицким, (Овај му у једном писму препоручује да изреже џ, »да не крпимо.« Вук му одговара да ће то учинити, а може бити изрезаће и двервљ, и тражи од њега мишљење како би га требало изрезати. »Писао сам о томљ и (Соларићу (вашто онљ све коешта ново прави, и Г-д Гершићу« «Преп. |, 143, 146, 147). (Сва тројица су му дали своје нацрте. Вук је усвојио предлог Мушицког, и то за мало ђ потпуно, а за велико с том изменом што је Мушицки хтео да и оно прелази испод и изнад линије као и мало, као што је хтео да и велико ћ прелази изнад линије, док је Вук оба велика. дотерао у линију, као и остала слова. Мушицки је бранио свој нацрт и пребацивао је Вуковом, што тако велико ђ личи на лигатуру од Г и ко, и да би тако могли писати име (Саве Гјукулије реп. [, 179. Међу њима се око тога развила дуга преписка, али је Вук остао при своме.

Пошто је усвојио његово 2, пише му да измисли елђи енђ. »/ већљ видимљ да сте ве наумили поправити наша писмена. Мушицки

му одговара да би сеи о том потрудио »да нам е то тако нуждно. А наппосле да не прећерамо, треба да тише поступимо сљ нашомљ ре= формомљ. Докљ наПпре едно утуркамо, докђ видимо шта ће сљ ђервомљ бнти,. Подозрителна е свака реформа, наипаче поповомљ и калуђеромљ.« У другом писму опет се на то враћа: »А елђ нам и енљ за садљ нге нуждно. Кљ тому ве слутите с нљима на велику ересђ. А а тако ми алвине и леба не смем се у ту пуштати. 4 не бе нипошто могао прего= рети а, %, 1о: ла ле лу, ла, лђ, ло, на, не, ну, на, нб, но. На што бв нам. биле те лепе сложене двогласнице, кад. бнр имали елђ и енљг На што у речма кралђ, конђ, 5%' На што опет нови ратљ; Ратђ ако и не бнва крвопролитанљ, твори раздоре, сљединфне провинше дћли на части... Треба у свачему следстве и кран смотрити« Потребније је, вели, да имамо сложене »двојегласнице« за ји и јо нарочито за ово последње, и предлаже да се : веже са и и о вијугавом цртом «за разлику од го које је везано правом). — Вук у одговору прелази и преко старих и преко нових двогласница и опет се враћа на елђи енђ: »БИ! како бм лепо бвло кадљ бисмо имали елђ и енб, н. п. валбак, валђка... какогођ далак далка (а наполђу. Иљаду бг вам такви примфра довео, ђе здравви разумљ

каже, да треба елђ и енђљ и јот« ФПреписка |, 170, 171, 175, 1797. (Соларићеви погледи на реформу азбуке били су мутни и неодре= ђени. (Он вели да не би лоше било кад би се разликовала два о: једно обично, и друго које стоји место славенског ~, Свуда је за изостављање ђ, али да се задржи нг; 7 да се пише са : (с једном тачком); л да се пише са тв где је »дђиствително ш растоплвно како питђе, итби, платља«