Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

134 ОДЕЉАК ТРЕЋИ = д

а где стоји место словенског шц ту да се пише Л »а нипошто тђ, како кућа, воће, хоћу и пр« За 5 предлаже знак А с удвојеном уздужном цртом реп, П, 388, 400).

Гершић напротив био је сасвим одређен у том питању. још пре него што му је Вук писао-за нова слова, пише му он како је цела буна око правописа у томе како да се означи тврдо и меко А. Једни су за то да ове звуке треба писати са тБ, дб,и гб, а други дау оба случаја треба писати ћ, Он није ни за једно ни за друго, већ да Л треба писати са ћ, а за ф, треба на писмену л извршити неке модификације »о којоћ бм се договорити морали. Треба, далф, да се побринемо за елђ, енђ јот, премда се ово коекако крпити може« — Кад му је Вук тражио нацрте нових слова, он му је предложио за ф знак А, само са савијеном, попречном цртом с десна или с лева; за љ изврнуто л и затворено озго попречном цртом да не би било ижица; за њ исти знак које и за н само попречна црта спуштена на дно (као изврнуто 2); и за ] : само без тачке Фреп. 11 150, 752—53.

(Саопштавајући те нацрте Мушицком Вук вели да је Гершићево 5 боље него Соларићево, а »елђ и енђ не валшо му низашта «по моме и Копи= тареву мнфнио); то ћемо м6г начинити, немаите ве. бриге, само будите го= тови примити, или баремљ слећи раменима па ћутати« (реп, П, 189.

За елђ и енђ Вук је узео свој први нацрт изнесен још у Писме= ници, а / је узео из латинске азбуке.

Дуго се мучио и колебао око слова х, да ли да га задржи или избаци. На послетку држећи се начела да треба писати као што се говори, а у његову га крају није било, нити га је у ком другом чуо да се говори, решио се да га избаци. М о томе се саветовао с Му= шицким и Гершићем. — »Него за Бога — пише Мушицком — шта ћемо радити са х' Код народа се не чуе нигде осимљ у Херцеговаца на крајо, и то као 2 н. п. повргљ брда, орагљ, кожугљ, додвогљ, на= двогљ и т. д. Мое емнћије да га пишемо на крак свагда, и у почетку и у среди предљ самогласнем писменима, али ће рећи ко «првни Г. Гершићљу; нашто и ондње, кадљ га народ не изговара.« реп. П, 136).

Мушицки му је прво одговорио укратко, па после је написао читаву дисертацију о »тврдом и меком диханију« у разним језицима. За српски вели да тврдог диханија нема, већ га или одбацује сасвим, или га мења у друге гласове; »само га у грчким (и) славенским речма, кое изљ нужде употреблавати мора, задржава.« Меко пак диханије има, само је штета што нема за њега знака, већ мора употребљавати знак тврдог диханија, које је језик избацио. Затим ређа примере где је х избачено и никако се не чује. (вала, ватати, лад итд; до ватити, до одакђ, ду овникљ и тд: вла ма одма итд), где се чује као тврдо (грехљ, духљ, смхљ, тихђ, парохљ, итд., и као меко (хала — ала, халњина, хасна, хатар, итду, и на послетку где се мења у друге гласове (глувђ, сувђ, видвегљ, кудити

смећ и тд. »Вн слбдуипте, у книзи народно нбговои «тј. Х Ђра) воли. Ние ни онђ самоволанљђ, Вола е нфгова прометати се по волљи народа. Вола