Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ЈЕДАНАЕСТА 185

е народа (на вкусу и благогласпо основана; законљ Лексјкографу. И Гра= матикђ се, како у прочему, тако и у смотренпо х том закону пови= новати мора, Како се изљ Словника избаци х, где та народљ не говори, мора се избацити и изљ Г рамматическог. слововјеша, (Втесипо» „... Кол бг се речљ безђ х простонародна и ружна видила, додаите 1ои га. Мени се чини да е таква 'вала« (Преп. П, 140, 153—1567.

Вук му после првог писма одговара: »Дакле х изоставити са свимљ нека га дваво носи, Ова! рбчник треба да покаже како Срблњи говоре, а коме се не допадне, онљ нека намљ каже како бм требало да го= воре« А после другог писма: »Хбру сте очитали добарљ параклисђ, Богљ да му душу прости! Садљ ћемо слободно писати Ристосљ ду= овникљ, оћу, ора, кожу итд. као што наша браћа и говоре. Тако ми вбре не изговара се ни као нфмачко А. Узмите рјечљ ког оћете, па сами пробанте, Него шта ћемо за парока! (ООћемо ли писати парокљ или парог 21! стани прећераћеш! Вала ве пишите парохљ, а моји Србјанци, Бошнаце, Ерцеговце и Црногорце говоре попљ или свештеникљ« реп. П, 145, 160). Ову реч Вук није никако ни унео Речник, ни као провициску.

Али Мушицки се одмах тргао, и није био за то да се х сасвим избаци. У истом писму у коме му шаље нацрт слова 2, додаје: УВА да можемо 6) измислити, да не пишемо Гером и Герцогљ или Хероћ и Херцогљ« А у писму после овога предлаже и нацрт; за мало, латинско А, а за велико, исто тако само му додаје с леве стране ку= кицу (као код / што је с десне). »Садље наиболљље да продремо и са. Докљ е гвождње вруће, треба га ковати. Кадљ Стева «Стратимировићу зове патрјотизамљ лудиломљђ, а собранје србски речи плевелпо, тако немамо се више ни болти нит ког стидити« Па предлаже да сеу додатку Речнику наштампају сва имена лична страних писаца, сва имена из митологије и из географије као и имена лична словенска у оригиналу и српским словима с новим писменом. И како ће у Речнику бити све српске

речи и сама српска писмена сем јединог латинског Л, које нам треба, а немамо га »то «Стратимировићу неће моћи казати ни о вама, ни о дру= гима: каква јошт' писмена не'ће-увести. А. народљ ће се лако склонити кадљ види оне силне речи. Една е речљ (име) кодљ простог човека еданљ аргументђ, а хиладу речи, хилада аргумента. Рећи ће; има и право« реп. П, 163, 165—67». — Вук му укратко одговара, да му је већ раније писао да А у српском језику слабо треба, »али га можемо узети и за оне неколике рлечи (макарљ и за само смћањње), а за туђе осо= бито Фреп. |, 179).

И Гершић је био за то да се х и ф избаце, јер их српски народ не изговара. »Ал у страним речма обое остати може. (Овде под. именом страним речи разумевам и саме оне из црквеног езнка узете, хвала, ал ввшише похвала, превосходство, хотфнте и пр« реп. |, 152).

Вук је међутим х из Речника сасвим изоставио, али је опет неко= лике речи и у Речнику написао с х; ах, архиђакон, архимандриш, захватшти били зафалити) захваљивање (или зафаљивање, — у Срем. Бан. и Бачкој по варошима), проход «у Срему, Бан. и Бач.у, рахш (по варошима).