Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ЈЕДАНАВЕСТА 139

машем, аћати, ашемљ, ораћ, ораћа, ораси; а особито за тудва имена собствена Сподћи и градова н. п. Настедотп, НаЏег, Натрш, и остала такова имена како ћемо записати '« Б

Даље се пита шта ћемо радити са њ које неки писци пишу по сло= венском правопису у речима; лабудв, данђ, радост, итд,, јер би те речи у 2 п. једн. ваљало писати лабудња (као смудњ, смудва; дана радостви (као нотђ, нотђи). Зато, вели да би љ требало писати само онде где се умекшава д, л и н, »а остале све речи да пишемо са де= белмнмљ еромљ, или ни сљ каквимљ. Кадљ бмемо имали Тоштљ 3 слова, т. е. дљервљ, елђ иенђ, онда бм мало ерљ могли бацити са свимљ.« (Гр. Сп. Т 1о3—4).

Више говори о азбуци у полемици с П. Атанацковићем. Атантнацковић је наштампао чланчић »Мибнје о писменв ни у нашњиљ причастама« где го= вори у којим случајевима треба, а у којим не треба писати два н. Вук је написао додатак томе чланку где доказује да не само што у српском нигде не треба писати два м, већ у опште два једнака сугласна једно до другог, што и кад дођу два слична «д и ш, 8 и с) једно се избацује «отво= рити — од-творити; расадљ — раз-=садљу, и као узгред пита га зашто пише н, кад не пише љ. Атанацковић напише Одговор на овај Додатак у коме вели да не само треба избацити љ, већи ви љ и то свуда, а умекшавати сугласна са 1 »Славенин изговара Јафа, а Срблвин Јадја, Сл. остаће (Срб. омогаје, Сл. отохфе Срб. стохаје, Сл. Пласоп Срб, Рјасоп, Сл. фаој Срб. дјамо, Сл. рше Срб. рије, Сл. хеће Срб. хеђе. Тако дакле и писмену ћ сретњан пут!« Између Мркаљеве, Вукове и Дивко= вићеве азбуке највише му се свиђа Дивковићева, само да се из ње изостави ћ, отљ, ц, и да не умекшава сугласнике са и већ »дода 1 фу, ком ба Тошт и круну (точку) с главе скинуо, онда бг имали красну и совршену азбуку из 25 писмена; едно дакле манћ, нег у Меркаиловом, а 4 манђ нег у Вуковои.« За х желео би да се задржи, али да се у нашим речима не изговара. — Вук је на ово написао подужи »Одговорф господину —ц—- на нфгово мнбије о србскои граматици«, у коме о азбуци вели; »Совршена азбука може бмти само она, кол има онолико проств слова, колико у езнку има проств: гласова Фашу; тако да свати простакљђ, ком за неколико дана научи читати и писати, може цео свои векђ тако правилно писати као „наивећи Аделунгљ; и што еданђљ у Америки на= пише, да друпи оно у Азш, у Европи и у Африки, онако исто може прочитати, као што бега она прочитао, кон е писао. У Србскомљ езнку има 28 просте: гласова, кои се за садљ могу овако записати: а,6б, в,г, Ду ДЕ. е, ок, 37 и ј ко л лом, на нђ, о, ш рас,т ћу, ц, ч шу ш. Како ће садљ Г. — ц — са 23 слова еф и х то е само за тудље речи, и задржаћемо иу записати наши 28 гласова; ФОнљ вели да крпи су н. п. пшће вели да пишемо шишје, трожсдбе троздје п т. д. (У напомени додаје »не знамђ, зашто е метнуо примере Латинскимљ словима! (Ово е за Шокце (ако тако говоре, али не веруемљу а не за нас. А како ће Г. — ц —

записати тбме% Онљ ће рећи овако: тјеме. ЈЕ добро! садљ треба погадвати: или тјеме треба читати ћеме, или питје пит!«