Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ЈЕДАНАЕСТА 141

рода у !. пад. мн. слов. се пишу мудр!и, а то у српском значи ком= паративу, или се друкчије чита него што се говори («н, пр. господњ= госпођ, као смудљ = смуђ»; 4.) неке се српске речи не могу ни написати по словенској ортографији «н, пр. коњи, учишељи, земљом, робињом, јер конђи итд. није по словенској ортографијиу, а неке се ни са овим крпежем не могу никако исписати, (као кад се у песмама стиха ради изостави е од је: Да ј у момка своја мајка, — или и од аје: Од Космаја гн језда соколова, јер гнћзада чита се као гњезда и гнјезда).

„Из овога свега мислим, да ће сваки паметан човек признати, да се Сриски језик Славенском оршографијом не може нисати. А кад се (Славенска ортографија у Српском језику мора покварити (као што се покварила како је Србљин умочио перо и почео (Српски да пише, и (Српска остати опет пуна крпежа и натегеу зато мислим да је најпа= метније, да ми за Српски језик начинимо ортографију са свим као што треба (да нам могу завидити сви остали народи Европејски). Зато сам ја овђе начинио три нова слова, т. ј. ћ, љ, њ, и узео сам ;/. Ниједан паметан човек не може рећи, да нам ова слова пе требају, а облик њиов ако се коме не допадне, то је ласно поправити; ни остала слова нијесу из почетка била тако лијепа, као што су данас. Може бити да сеј коме зато неће допасти, што је Латинско; и то је ништа; ми имамо и више слова једнакије с Латинскима нп љф ко њит. дам Латинска су слова од Грчкије, као и наша. Ја сам у првој граматици (Српској био узео наше 1 мјесто /, но будући да је ! код нас било до сад самогласно слово, зато се људи једнако мету, и не могу да се навикну читати га као /; ај не може нико друкчије чатити, него онако као што треба. Да је у Грчком језику било /,. заиста св. Ћирилу не би никад пало на ум, да начини а, 1о; но будући да у Грчком језику нигђе нема ја, је, Ју, · зато је св. Ћирило свезаоа, е, 9 са 1 ба, !е, оу), да не би људи чатили па, це, пу (као што ђекоји чате у мојој Граматици); а иже је са слишном (у постало скоро у Русији, само му је надметнут онај поетически знак (“у да се зна да је кратко. — Још може ко рећи да нам треба и“ Љ; истина да у нашим ријечима нигђе не треба, већ ако за смијање (Фа! ћа! ћађ и за аћ! оћ! ућ! али због туђих имена и презимена не би сувише било да га имамо, но ја сам га за сад оставио коме другоме да га гради« Фр. Сп. И, и—5).

М

Српска Граматика.

Колики је напредак Вук учинио у граматичком знању српског језика најбоље се види кад се упореди ова друга Граматика, коју је додао уз предговор Речнику с Писменицом.

(Одмах прелази на слова, и вели да у српском језику има 28 простих гласова «изоставио је х и ф), пет самогласних и 23 »полугласна.« Р може само (без самогласника) чинити слог, додајући да р ту службу врши и у готово свима словенским језицима, а у Чешком и Бугарском ту службу врши и л.

Претварање сугласника поделио је на две групе. У прву је групу

ставио једначење по звучности које овако карактерише: »Нека су полу=