Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

149 ОДЕЉАК ТРЕЋИ

тласка слова врло налик по гласу једно на друго, н. п. 6 и а... и само се по том разликују што је 6 мекше од а. Кад у каквој ријечи дође које од овије мекши слова пред тврђе, онда се ово мекше претвори у друго тврђе од њега (зашто се друкчије не може изговорити) н, п. 6 у 1: шиб, шаика,...« Не говори о обратном претварању и ако наводи примере: шоп, шобџија итд. У напомени додаје, да је »ово опште и природно пра= вило у свима језицима, само што нови граматици не кажу да се слова премјењују, него да се изговарају (н. п, Аделунг каже да себ пред ш из= говара као лр; а Грци су и Латини о томе правила написали, које се слово пред којим и у које претвара. Пуне су Г рчке и Латинске књиге примјера о том, н, п, зисбо, встра5, зспрЕ ши; урбфо, уралтоз, ураббцу,. А и У самим славенским књигама налази се трага од ови правила, само што и нијесу свуда држали.« Код примера д — 1 помешао је и друге промене тих гласова у ову групу, што би требало одвојити У другу «људски, љушки; предем пресши; када каца: нужсда, нужно; тост, гозба; ба гоздбау ; одржсаши, оддрожсашиу. Тако исто код 3—2 сражалити, рашити, расути). (Све остале промене (претварање пред меким самогласницима, јотовање, итд» ставио је у другу групу: »Нека пак полугласна слова нијесу по гласу тако налик једно на друго, али су изнутра по природи својој тако сродна, да се радо претварају једно у друго; тако се претвори 2 у ож, 2 и у л лего, леже, лези, лећи«.... итд, итд,

Изоставивши х морао је да постави правило о удвајању самогла= сника аа и уџџу су песмама: (Од пушчаног праа и олова. — У злу руу,у кожуу;, а оо и у обичном говору (сдо, 5 пад. од соа), Полугласна слова нигде се не удвајају, већ једно испада.

Има нарочити одељак о словенским словима која су за српски језик излишна, и избацује их задржавајући х и ф и то само за туђе речи, међу које подразумева и словенске и руске. Затим прелази на недостатке сло= венске азбуке, и вели ако лебедњ, путљ треба у слов, читати лебеђ, пућ, онда и словенској азбуци је потребно 5 и А као и српској. А. ка= тегорички и примерима утврђује да у старословенском језику нема слова за гласове љ, њ, и ј, који се гласови налазе у слов. језику као и у српском,

Прерадио је партију о акцентима, У српском језику има четири »уда= ренија гласа« (раније »пригласила«> и зове их први, други, трећи и че= тврти први С) стоји над оним словом, где се глас оштро изговара (вода, врана); други «> где се глас управо протеже (грана, бвцау; трећи «у где се глас као округло разлази (глад, благо; у четврти «> где се глас тако протеже да од протезања прелази нешто и на друга слова која иду за њим (наво, и свуда у 2 пад. множине десет људи, пет оваца).

Мако овако непотпуно и нетачно карактерише акценте, из објаш= њења које одмах додаје, види се да је још тад разликовао тачно сва четири акцента, само их још није могао како ваља да опише и представи. За први акценат (С) вели да је двојак, што се особито види у једнаким речима н. пр, бацаши оштрије се изговара кад значи зјесћеп него кад