Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ЈЕДАНАЕСТА 6 143

значи уетјеп. У таким случајевима пише дупли знак «бацати и бацати» тако и у декланацији именица средњег рода у једн. бележи: село, села итд. а у множини: села, селима. У додатку пак вели: »тако се исто поље оштрије изговара у јед. броју него у млож.; а друга се опет млога имена изговарају оштрије у множ. броју него у јед, н. п. седло, седла; село, села итд — За трећи (“У вели да треба упамтити; ау да гдегод није на првом слогу, већ на ком другом, онда пред њим на ма ком слогу мора бити оштар Фратар господар); 6) овај се глас налази код свих речи произве= дених од глагола наставком ње на претпоследњем слогу (готовљење писање); ВУ >готово би се могло рећи, да је и овај глас двојак у оним ријечма, ђе се два налазе на једној ријечи н, п. памћење, судим, радим,« — И ово је Вуково опажање тачно само није јасно представљено. У случајевима под а) и 6) је квантитет, а у случају под ву на првом је слогу акценат, а на другом квантитет. — Исти је случај и код четвртог акцента (у. И за њега вели да је двојак, што се види »у једнаким ријечима н. п. нас има седам друга, и сваки имамо по десет лијепи друа што се конци препредају); овђе се у десеш лијепи друга не протеже тако глас као у седам друга, него се изговара друга.« Забуна је код Вука дошла отуда што је знаком 7“ хтео да обележи изговор од два слога, а да је сваки засебно обележавао, изишло би лепо: друга и друга. —

Код промене именица изоставио је одредбе о врстама речи, о именима, о роду, броју и падежима, и одмах прелази на промену именица. Код именске промене додао је 7=-ми падеж. Промену именица дели на четири промене. Како му је Копитар замерио што је у писменици код сваке про мене ставио само по један образац, то је сада уз прву и другу промену ставио по шест образаца уз трећу пет, а уз четврту осам. Напомене уз промене појединих речи јако су умножене према онима у Писменици. Многе се и сад цитирају у школским граматикама како их је Вук овде формулисао. Али зато што полази од првог падежа, а не од основе, и зато што је избацио х дефиниције су му компликоване а и непотпуне. Тако н, пр. вели да се по првој промени »склањају сва имена мушког рода, која се свршују на полугласно слово, и на у и она на а која пи у родителном имају а; и на о, који у родителном имају ла, и неколика на е, н. пр. јелен, колач, ора, мије, соко, котао« (и кожу); или: »имена која се свршују на аци на ао, и млога друга на ак, ал, аљ, ам, ан, ањ, ап, ар, ас, аш, ач, у свима осталим падежима (осам род. множ. губе а, н. п. знанац, знанца«... итд. У другу промену ставио је имена женског и мушког рода на а. У трећу имена женског рода на полугласно (сшвар) и на и (мати и кћиу п нао (ишсао). Ту је ставио у образац и шелад у једнини. У четврту сва имена мушког и средњег рода на еи о поље, Станоје, пме, шеле, село, Ранко).

Придеве према значењу дели на три групе: :) за каквоћу, а) како је што «добар човеку и 6) од чега је што свозден котао); 2 за присва= јање, а) што припада »једном извесном имену суштествителном, « «попову,