Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

144 ОДЕЉАК ТРЕЋИ

6) »што је више имена суштествителни, или једног кога му драго« «поповски); % »што нијесу постала од имена суштествителни, него а) »од нарјечија (особито мјеста и времена« — шамошњи, данашњи), 6) од глагола (сшајаћа кошуља, плешића игла, ораћа земљау, и ву »од имена бројителни« (први, други, трећи итд,у.

Даје тачну разлику у значењу одређених и неодређених придева, и поправља словенске граматичаре, да ваља полазити од неодређеног, а не од одређеног вида. »Ово су прво назвали (Славенски грама= тици прилагателним усјеченим (со усјеченијему, а друго ишјелим (без усјеченијау. Може бити, да би било паметније рећи, да је ово друго прилагателно нарасло од првога, него да је прво усјечено; зашто прво стоји у првоме свом облику «као н. п. мужс у именителном падежу, и показује каквоћу неизвјесне ствари (на питање какав 2) н. п, зец је плашив,.. А ово је друго начињено (с додатком пу од првога, и каквоћом опре= дјељуји ствар («на питање који! као Њемачки члан Чег, даје, дазу н, п. црвени појас појели миши..«

Врло је добро уочио да неодређени придеви м,и ср. рода могу у промени узимати наставке одређених, задржавајући свој акценат «и, п, >, пад. жута, жутога, жутог, одређени жутбга, жутбг итду, што други и доцнији граматичари не узимају у обзир.

Као и у Писменици и овде прави компаратив од одређеног вида наставком /ш: слаби, слабији. »Али има много прилагателни имена, која не иду по овом правилу, него са свим друкчије постаје од њи сравнителни степен,« и ређа 12 разних категорија. За првих пет вели (у напо= мени; »да је у свима овим ријечма било најприје 7 н. п. сладји, узја, далја.. па се пред / претворило (или слило се с > ду, зу о. « Види се да је био врло близу да пође од неодређеног вида, и да постави два наставка ш/ и /, али то правило није ухватио.

Код бројева за два, шри и чешири вели да се склањају само у женском роду, док у Писменици (у напомениу само вели да се два ретко може чути у м, и ср. роду у осталим падежима.

Код личних заменица тачно је одредио употребу пуних и скраћених облика (мене, ме; мени, ми итд,, а имам других напомена које се у школским граматикама и данас тако наводе.

Али је највеће одступање према Писменици учинио код глагола. Ту доказује да подела глагола на прелазне, непрелазне и повратне »не вриједи готово ништа; зашто готово сваки прелазни глагол може бити и непрелазни (н. пр. боље је ајеваши него плакати; јечам шрче а ракија виче)« док обратно не може бити. Исто тако вели да у слов. језицима нема сшрадашелних ни ошложшшелних (деропепна) глагола, већ су то словенски граматичари узели из грчког и латинског језика, мислећи да сваки језик мора то имати што имају ова два. Правилно разликује глаголе по трајању радње, и указује зашто је та подела важна и по значењу и