Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ЈЕДАНАВСТА = 145

по спрезању; наводи примере за то, додајући да те особине немају други језици. Исто тако одбацује поделу глагола на личне и безличне, јер се сви могу употребити и лично фу сва три лица).

Избацио је из образаца »наклоненије сослагателно (условни начин), који је био ставио у Писменици по Мразовићу, јер то није спрезање глагола, као што је из истог разлога избацио и »страдателни залог« (трпно стање), само задржава од њега »причастије прошло« стрпни придев), а избацује причастије времена садашњег си будућег »караеми«) кога нема у српском. Прошасти придев не рачуна у причастија већ у време »давно прошавше« Фретесћ, играо сам); а »давно прошавше П« ср заџалретесђ такођер је изоставио из обрасца из истог разлога. Избацио је "сва правила о грађењу глаголских облика.

Код образаца глаголске промена изоставио је личне заменице ја, Ти итд. и наводи облике без њих (пишем, пишеш итд.). Прво лице множ. заповедног начина прави са да и вр. садашњим.

И овде као и у Писменици промену глагола дели на троје према свршетку времена садашњег на -ам, -ем и -им, За прву промену наводи три обрасца (играм, изиграм, сипам — сипљем,; за другу једанаест «прем, запрем, тресем, плетем, метнем, дигнем, печем, орем, снујем, казујем, лијему, а за трећу пет Смјерим, држим, вртим, мутим, љубим).

Уз другу промену вели: »Овога су спрезања глаголи тако различни да би и човек могао узети све за неправилне према првом спрезању; али према глаголима Грчким и Латинским (и сами други ђекоји (Сла= венски народа) све је ово још смиље и босиље. Кад буде боља згода и више мјеста и времена за писање Српске Граматике, онда ће се моћи и они још боље раздијелити и у редове поставити; а за сад, као поред рјечника, ево овако да и мало прегледамо,« и у осам тачака приводи разне напомене, али све несређено и непотпуно као и уз остале две промене.

Из ове кратке анализе види се да је ова Граматика у сваком по= гледу велики корак унапред према Писменици. (Она износи чисте народне облике у главном говора Вукова краја, и то тако рећи у свој потпу= ности њиховој. Објашњење њихово и систематисање врло је површно и несавршено, правила неодређена и непотпуна. (Ово није научна Грама= тика, која у то време није ни могла бити. За то је требало да после Копитара дође Миклошић, а после Вука Даничић. Вук у осталом на то није имао претензија не само сад већ ни много доцније. »Ко је год рад да се мијеша међу књижевнике свога народа, ваљало би да зна, како се управо говори, и како писати ваља по својству народног језика; а за што је онако, и ошкуд је што постало, то је посао другијех људи, од којијех је један у сто година доста за сав народ наш од све три вјере, « вели он још 1842. године Фр. Сп. Ш, 96.