Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

146 : | ОДЕЉАК ТРЕЋИ

ГЛАВА ДВАНАЕСТА.

Почетак борбе за народни језик у књижевности.

1

Рецензија на Усамљеног Јуношу и Видаковићев одговор.

Горе је речено да се Вук прихватио посла да заступа народни језик У књижевности пре него што је био подготовљен за то, Таква је и ова његова критика Видаковићева Усамљеног Јуноше, Он је њу написао и послао Копитару из Пеште још 20, маја 1814. године, и наменио је за не= мачке новине (као и ону на Давидовићеве Српске новинеу и желео је да се после преведе и штампа и у српским новинама »да и (Срблђи читао и виде« (Преп, [, 136—1438). Али како је Копитар убрзо отишао у Париз, то је остала ненаштампана, док је Вук није наштампао «без потписау у Давидовићевим Новинама септембра 1815. године, |

Штампајући је јамачно је, сем ортографије, учинио и неке измене у свом језику, јер нема словенизама као у Писменици и Пјеснарици, али је у главном остала каква је и први пут била написана!

Вук замера Видаковићу што поједине речи пише час по словенском час по српском изговору: исполненвги, полно, долга коса, Волк кровђ, помошњ, поред: дужан, дужност, Вуковљ, крв, крвца. »Пакђ кадђ е валало овде, вала и свуда, него треба имати позорђ, и постолан= ство, кое с обадвос у овомљ дблу наИнуждији стварђ« — Што употреб= љава словенске облике место српских; цвбтми м. цвбћемљ, часовљ, градовђ м. часова, градова итд. — Што употребљава слов. партиципе сви, сушљ, кад јеон у српском језику непотребан, или, ако би се коме без њега учинило нејасно, што не метне: будући. — Шо упо= треољава облике који нису ни српски ни словенски; по школами, у нами, по ливадами. Го »нити е дат. (Србски нити (Славенсти, него (Славенски творителни на мфсто дат, (рбскогљ« (Он још не разликује 3 и 7 падеж. — Нарочито истиче облике: болестломљ, паметјомљ, пртат= ностомљ. »Ово с што годљ са свимљ ново у (Србскомђ езнку! вала да е овде Г. (Сач. хотбо да натера болестђ, паметљ и остала имена женскога рода да се скланшо као растљ, мостљ (ербо 1 кодљ нфга овде значи као љ; и лоште смбшне« А за радост, помошо вели да је »болћ и тако славенски него имзвртати наопако.«

Све провинцијализме које је Видаковић унео из говора Срба по ва= рошима у Маџарској, оглашава као погрешке које се не смеју у књижев= ност уносити: виду, раду, полету, машећи главом ит. д. Ффовде хоће да натера све глаголе да се спрежу по едномљ примбру спрезани«у; на=

' Да је заиста штошта мењао, види се што у почетку вели да списатељи срп= ски »будући да Срблњи јоштђ не имао скуштбинихљ правила« о језику, морају се »вла= дати по чистомђ и непокваревомљ говору народа Србскога« а мало даље упућује на своју Писменицу. — Гр. Сп, 1, 82, 85. |

(Ј