Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

ГЛАВА ДВАНАЕСТА 147

расти, горе Феербо Срблви не кажу: растимљђ, горемљ, него растемљ, горимљу; ћеду, нећеду Феово су ду — а неки по на место ду — при= шили нови (Списателљи Србски к глаголу хоћу; а кодљ народа, у непо= квареном“ говору србском“, нити се може чути, нити е отљ потребе, него , само дае лодма поводљ, те то и другим глаголима пришивао и кваре езвисђ, као што већљ у Мачжарскои по варошима говоре: можеду, во= еду, моледу, боледу ипр.9; у примфтинмљ успфху (»овде 6 име сушествително у дател. падежу, а прислагателно у творителномљ!«; како ти се име, с неба се сити ФОво е правни гадљ у Србском“ езвку ! и ово бм срамота бнло чути и отљ Грка, кои учи Србски, а камоли у Срдским кнљигама читати«); бистрмхљ поточићахљ Фа особито ово поточићахљ нити е Србски ни (Славенски, ербо у цбломљ славенскомљ езнку не има род. множеств. падежа на ахљђ«). Ни старе облике множине, који се понекад и у нар. песмама налазе,

Бук не признаје и оглашава као погрешне. по верео ве по дубрава, по шума. >УОво е кодђ сочин., дателнњи множественнњи, но Рецензентђ

мора се чудити по каквомљ правилу ! (Сербски нте, а нје ни славенски. (Србо се Српски дат. множ. кодљ свио сушествителнхљ имена окончава на ма, н,п. прстима, водама, кокошима, полђима, брдима и пр. Истина да се може чути у народу кодљ некихљ имена (и то рбдко», да се оно ма изостави н. п. онђ сбди на коли, иде по сели и пр. Али ово не може се узети за правилни дат. множ. падежђ, а особито кодљ имена женскога рода, кол се окончавају на а, врбо долази управо на род. множественнви; ко би садљ овде могао погодити, да е ово дат. множ. овте дубрава), а када се метне предлогђ по онда е Тоштљ чудне: него треба да буде као што народљ говори: по шумама,по собама.«

Као погрешне изразе наводи: узе 10 онђ подљ руку, а треба за Руку Фа подљ руку узети значи: узети подљ назухо«); поред свирала, пграле место: играле уза свирале.

У чисто граматичке погрешке које му замера долазе ове; три свол слуге м. своје, израстити м. израсти; ити м. ићи или исти.

Замера му употребу словенских речи (или једне поред других): ело и аст!ге и питт!е; преиспешцрене м. преукрашене Фиспешцренљ премда е славенска рбчђ но ме бм е могли узети, кадђ не би имали (Србску рБчб, кол то исто значи, а кадђ имамо на што намђ '.

У почетку рецензије говори нешто и о самом спису. Јагић је мислио (Ату ХУПШ, 2од—10), да тај увод није Вуков и да га је требало изоставити у

новом издању Вукових списа. (Он може имати право, али само за другу половину тога увода, и то не из разлога који наводи, већ због његове садржине и због стила. Прва половина несумњиво је Вукова. То се види и по мислима и по стилу, што обоје одговара Вукову језику тога времена.

Друга половина гласи овако:

»Вљ прочемљ, што се разнихђ намфрента савршеногљ Романа едногљ тиче, внутренћ цћне нђфгове, благовкусногљ крол, и солоза свпо частти кљ едномђ или двома главннмљ намфрентама, силнихђ и чистихљ гура, _ плодоносногљ воображена, Карактера лица дЉИствулоћегљ, стани и поло= 109