Живот и рад Вука Стеф. Караџића : (26. окт. 1787 - 26. јан. 1864.)

148 ОДЕЉАК ТРЕЋИ

жена нфговогљ, обмчал, землћ, лбта и пр. не можемо се овде у дубоко упустити, да покажемо, да истоИ, иначе вообшце изредном, книжицег много заиста недостае кљ савршенству некомљ у сачинешама вида овогљ. · Задржавамо себи о томе у будулшце, када познта дбла нфгова реценатрали будемо, више говорити; засадљ Ауктору срећло за будућа дбла желећи, упућуемо га на читанље добре Романа у страннмљ езицема, на раз= мБешлена о потреби, концу и благовкусномљ виду Романа едногљ вообше, и прелазимо на чистоту езика, коимљ 6 писано.«

(Оваква концепција романа није могла изићи из Вукове главе не само у ово доба него ни доцније, а ни стил није Вуков. Цео овај одељак може се од речи до речи, и истим редом речи, превести на немачки, па да изиђе чиста немачка реченица. (тога није немогуће да је овај одељак написао Копитар, па је неко (можда Фрушићу превео од речи до речи на српски Фр. Сп. [, 8:—86).

(Ова је критика почетак Вукове борбе за народни језик у књижев= ности, коју је без мало целог века водио.

=

Критика је ова направила праву сензацију међу читалачком публиком, јер је ово био први случај да се један писац јавно, у новинала, критикује, и то писац који је после Доситија био међу најпопуларнијим и најпло= днијим свога доба. Кад се има на уму, да су писци и данас, када је критика обична ствар, често врло осетљиви на нападе, онда се може замислити како је било Видаковићу; ово у толико више што је он веровао да је неправедно нападнут, и да је онако добро како он пише. Зато он одмах напише љутит оговор и пошље уредништву Српских Новина. Штам= пајући га уредништво га је приказало читаоцима овим речима:

»Какогодђ што смо сђ радосто реценсло о усамлбиномљ КОноши ставили, тако сљ радосто и одговорљ г. Милована Видаковича на но ставламо: цбломљ Роду приклоченје ово привфтствулоћи, да су ученни наши препиратисе почели, и да ћемо тако за кратко време, ако се еданђ сљ другимђ у новина договарали буду, до истине доћи, коимљ начиномђ сви Србски Списателљи треба да пишу.« =

Видаковић држи да је његов начин писања и добар и правилан, и то брани и врло невешто и врло неуко. За речи исполненкми, полно, должностњ итд. вели да су по његову »вкусу лбпе и пршатне« и мисли да не само у његовим »ушесемђ, но и у свакога изображенога гражда= нина (Сердскогљ лбише и праатнје звоне, нежели нђфгове: испунђнљ, пуно, дужност и проч. Као што се у куини говори!« — (Он пише: верхљ, колебанте, древесљ, а не врх, колебање, дрвета, зато што не пише књиге »за: Шијаке.« — »НаИпосле, може му тко дати и за право, но а не могу, особито оно мутаво вр, др, не могу да терпимђ. И молимљ, зашто мудри Немце не пишу као што имђ свинари и козари

1 До појаве ове критике Видаковић је био написао: Историју о прекрасном Јосифу «два издања 1805 и 1810). Усамљеног Јуношу и Велимира и Босиљку «1811, Љубав к српској музи (812) и Љубомира у Елисиуму 1 књ. (1814).